J-1 - Jos jedan

Evo me opet sam u sobi. Skupljam sećanja iz prethodnih pet dana i pripremam se da ih pretočim u tekst koji će oslikati još jedan deo ove američke avanture. Slušam nove albume Željka Vasića i Merlina, ali mi tu harmoniju kvari zvuk koji dolazi spolja iz ventilacije. Ima rešenja i za to. Zatvoriću prozor, ako budem mogao da ustanem. Ne moram! Evo, sad je stala sa radom.

Da, stigao nam je cimer u nedelju popodne. Mi smo radili uveče, a on je to vreme iskoristio da ode sa Benom u šoping. Uveče su nam u posetu došle Vitni, naša koleginica sa posla i Čelzi, spasiteljica sa bazena. Izgleda da smo tu noć bili malo glasniji, pa nas je Ćano, čuvar, prijavio kod Gevina. Imali smo baš dobar problem zbog toga sledeći dan. Nisam mogao nikako da mu dokažem da ih nismo zvale, nego da su došle same. Gevin je izgubio tempo i baš se dobro prodrao na nas. Tog istog dana, tj. ponedeljak imali smo golf turnir, tako da nije bio "Monday out". Kako kaže Herardo "easy money". Bilo je zanimljivo, novi ljudi, nova lica. Ja sam baš bio nervozan zbog razgovora sa Gevinom, tako da nisam nikako mogao da se nasmejem. Ali, ipak sam dobio 20$ bakšiša i to samo od jednog čoveka. A šta bi tek bilo da sam mogao da nabacim neki osmeh? Sve je na kraju ispalo super. Odradio sam zabavu gotovo bez greške, osim jedne koja mi se prvi put desila. Doneo sam tri vina za jedan sto i taman što sam spustio prvo, čovek je povukao stolicu na gore i prevrnuo mi poslužavnik tačno na njegova leđa. Sreća u nesreći, bilo je belo vino. Izvinjavao sam se nekoliko puta, jer ipak nije bila moja greška. Tu noć pred spavanje, pokušavao sam da se setim osmeha moje nane, koja nas je nažalost od skora napustila, jer mi je ona često vraćala vedrinu na lice. Od kad je više nema, postao sam mnogo emotivan i osećajan. Malo fali da mi krenu suze, i to posebno kad mislim na nju. Bio je mrak i svi su već legli, tako da ih niko nije video ni ovog puta. Ali, zbog toga sam već sledeći dan bio mnogo bolje.

Gevin me je pozvao u svoju kancelariju da mi se izvini za prethodnu dreku, tako da je sve bilo u redu. Taj dan za ručak sam bio treći po prodaji, tako da me je Suzan pohvalila. Eto, dokazao sam da se na mene može ozbiljno računati! A ne samo na naše ruske konobarice koje se visoko kotiraju! Nakon ručka, održan je sastanak svih stanara doma, na kojem je Gevin predočio da je on zadužen da provedemo leto ovde. A za to mi moramo da se odužimo dobrim radom! U pravu je čovek, nema šta. Uveče nisam radio, pa sam to vreme iskoristio da odem malo na bazen i posle toga negde sa Benom, čini mi se. Sledeći dan sam se spremio i otišao sam u Čikago, vozom. Bilo je lepo vreme, pune ulice, gužva na sve strane. Stvarno sam se osećao sjajno. Moje noge gaze pločnike jednog od najpoznatijih gradova sveta! Samo sam prethodno konsultovao Google maps da vidim gde se nalazi naš konzulat. Posle nekih 20 minuta hoda, bio sam ispred vrata konzulata. Za razliku od ostalih američkih objekata u kojima sam bio, ovde sam naišao na tipičnu srpsku hladnoću. Na trenutak sam se setio svih administrativnih radnika u Srbiji, njihove neljubaznosti i visokih taksi. Ovde je taksa veća nego u našoj opštini! I naravno, šlag na tortu, konzul je izašao na pauzu, pa sam morao i ja negde da utrošim to vreme kako bih dobio njen potpis. Eto, Srbi su svugde isti! Pauzu sam iskoristio za ručak i za razledanje Nokinih telefona. U povratku sam išao istom rutom kao i prvi put kad smo išli sa Benom. Žao mi je što nisam poneo kameru da slikam Čikago po ovako lepom vremenu. Stvarno izgleda magično. Tog dana bio je i Benov rođendan, tako da je Žaža imao zadatak da ode sa nekim u mol da kupi neki poklon. Međutim, pošto niko nije mogao, morao je da pozove Bena, ali sam mu rekao da ponese stvari ne bi li zamenio stvari koje sam mu uzeo, a i da bi zavarao Benu trag. Naravno, da je Žaža napravio s.... opet, jer je zaboravio pin kod, tako da je morao da zove Bena da mu doplati za nešto i naravno nije ni uzeo poklon. Plus su kasnili da me pokupe u Palatinu, tako da nismo ni imali vremena da jedemo, već smo samo uskočili u radne uniforme i otišli da radimo. To veče smo opet imali party, ali ovaj put samo za članove. Bilo je nekoliko govornika i pustali su filmove o stanju u Izraelu, gde smo videli kakva je svakodnevnica ljudi koji tamo žive. Dosta ljudi je dočekalo kraj filma sa suzama u očima. Znam da im je žao i lepo je to što im pomažu u svim oblicima, ali oni ipak žive bezbrižne živote i uživaju u svim njegovim čarima, ali ipak mislim da u jednom delu cele te priče postoji samo maska koji oni ne žele da skinu. Trebali da kažem, da smo odlično odradili posao? Još sam ja radio sa Benom u paru, tako da mi je bilo posebno zadovoljstvo to veče.

Juče sam radio ceo dan, tako da je bilo malo naporno za stajanje. Imao sam nekoliko stolova i bilo je sve u redu. Na pauzi smo otišlo do Čuvara bazena da vidimo ima li kakvih novotarija. Uveče smo pre početka večere sedeli sa Martinom i pričali o tome kako je bitno da bude dobro vreme, jer čim ima golfera, ima i posla. Rekao je da voli da se šali sa nama i da uvek jedva čeka leto da stignu studenti. Naravno, da je dobacio da misli da Žaža i ja imamo nekih muka dok radimo, a da je Olja najbolja. Nisam ni očekivao drugi komentar! Opet se potvrđuje isto pravilo! Ne stoji Olja džabe po ceo dan sa Martinom pored kompa, a i nije džabe u šemi sa Benom! I ovde se na isti način dolazi do prekovremenih sati! Eto, jedne sličnosti Srbije i Amerike! Ne znam zašto sam opet naseo na taj njegov trik, ali svaki put kad mi spomene da imam nekih muka, stvorim sebi neki pritisak i onda napravim grešku u koracima. Mislim, nije to ništa strašno, ali desi mi se da zaboravim neku sitnicu! Sinoć sam bio u tom stanju, ali sam odradio posao bez greške. Danas po ustajanju, već sam osećao neku malaksalost, tako da me je sve živo bolelo i jedva sam se nekako odvukao najpre na doručak, a zatim i na posao. Posle par dana sunca, eto opet kiše. Sirene su to nagovestile više puta i odmah sam znao da će biti gužve u restoranu. Imao sam lepu sekciju, ali su Monika i Šaruna uzele moj sto, a ja sam bio primoran da uzmem neki drugi. I desi mi se da prilikom uzimanja narudžbine prvi put imam neke nove stvari i kad treba da ubacim u komp, nema nikog okolo osim Martina, a mrzim da mi on pomaže i onda se sav uznemirim. I tako neka dva puta, bukvalno kao što rekoh neke sitnice mi promaknu, ali u kakvim sam stanju bio i ne džudi me. Nadam se da ovo neće uticati na broj sati u mom sledećem rasporedu. Ako baš bude, otići ću kod njega na razgovor. Ali, evo! Sutra je tačno mesec dana od kad smo došli ovde. Najteže je prošlo, sad imam nekog iskustva i nadam se da ću pametnije pristupati svemu što mi bude nailazilo. Trudiću se da budem bolji od Don Kihota, koji je uspeo da se izbori sa vetrenjačama, jer sam preležao "dečje bolesti" i pokušaću da ne pridajem sve k srcu i da ne nasedam na kojekakve komentare, jer nema razloga. Dovoljno imam iskustva iza sebe i mislim da treba samo da se opustim, kao što sam to radio u pojedinim periodima iza sebe. Desilo se da sam naseo na svoju slabost, ali "ko zna zašto je to dobro". 

To je bilo sve što se dešavalo u proteklom periodu. Nadam se da će u danima koji su pred nama doneti još uzbuđenja u ovom mirnom američkom mestu i da će glavni akteri imati povoda za nove priče. Danas je počeo Festival jagoda, pa razmišljajte šta može doneti nastavak..... Laku noć!

Taman pomislim da će mi trebati nekoliko dana da prikupim nove doživljaje, sve bude suprotno i onda opet moram da sednem za komp da vam pišem. Mislim, nije mi teško, samo ako se vama svidja. Kao što kažu naše pevačice "Ja bih se povukla ovog trenutka sa estrade, ali jednostavno imam toliko obožavalaca da oni ti prosto traže od mene!". Tako sam se i ja ugledao na njih. Mada, možda se jednog dana ovi redovi nađu u mojim memoarima. Naravno, ako mi život baš bude toliko zanimljiv da počnem da ih pišem! Nikola, dosta! Nema više priče, nego se baci na posao zbog kojeg si ovde seo!

Čekaj samo da se setim odakle treba da počnem! Čini mi se da je dan bio kao i svaki drugi. Da, četvrtak. Radio sam kao server taj dan. Naravno, i ovaj put sam koristio Monikin broj, jer još uvek nemam svoj. Kuvari se samo nasmeju kad dođem u kuhinju da pokupim narudžbinu. I naravno da me pitaju da li sam ja Monika. Ja samo odgovorim da imam bradu, pa ako misle da takva treba da bude Monika, nek im bude. Pre podne tog dana smo otišli na bazen. Ja sam bio nekih pola sata sam, a posle su mi se pridružili Lena i Žaža. Igrali smo nekog izmišljenog "Amerikanca", tako da smo se baš lepo zabavili. Opet nije bila moja omiljena spasiteljica. Pomislio sam da je to "bad luck". Ipak, ima još dana za mejdana! Samo ti čekaj, Pamela! Stiže Mič uskoro! Žaža mi je kasnio pričao kako je imao neku konverzaciju sa Ćelzi, jednom slatkom, ali baš krupnom lajfgardicom. Dogovorili su se da uveče idemo svi na sladoled u Cold Stone. Tada smo se prisetili naših izlazaka u sedmom, osmom razredu kad se skupimo onako svi i krenemo u Galiju na sladoled. I ako nema mesta, skupimo se ko pet banki ispred i šacujemo kad će neko da izađe kako bi zauzeli mesta. Kako si to bili bezbrižni dani! To veče je i Den krenuo sa nama. Den radi kao server ili backserver. Tipičan Amerikanac. Kupio je nova kola, a ima samo 18! Kad će takva vremena doći kod nas. Ne uskoro, siguran sam! I to uzeo nekog Punta kojeg su nam Italijani utrapili ne bi li nekako podigli auto industriju na noge i nahranili hiljade gladnih usti, već Mustanga, koji ima ne znam koliko konja. Automatik. Kad te prilepi za sedište, kao da si u Boingu. I još plus pusti neki R'n'B ili Drum'n'Bass, osećam se kao crnje u američkim filmićima. Nisam rasista, nego to izgleda mnogo bolje nego kad naši napaljeni uličari stave zatamljena stakla, probuše auspuhe i počnu da potpisuju na kružnom toku u Ljubiću! Jednom sam bio nesrećno bio učesnik istih, ali sasvim slučjno. I to samo kao suvozač! Ali, ne bih o tome!

Lepo smo se ismejali to veče ispred Cold Stona, jer su ruske devojke opet kasnile i umesto da idemo bez njih, mi smi čekali i dalje. Prekoračile su i akademskih 15 minuta. Opet smo naleteli na američki ljubaznost, jer su ljudi već zatvorili. Ali, ipak su nam izašli u susret i kupili smo par kila sladoleda, koje smo uz baš fino zezanje pojeli ispred na nekom ludačko vrućem vetru. Šale i dobacivanja su mi išle od ruke, ali naravno jer se svakim danom trudim da unapredim svoj English i baš sam zadovoljan napretkom. Naravno, ne bih mogao toliko da se šalim i da glupiram da ne ide tako dobro. A pogotovo kad se nađemo u kuhinji na poliranju ili kad nema mnogo gostiju, tad mi dođe inspiracija samo tako. Kasnije smo druženje nastavili u našoj sobi gde sam Čelzi nudio slobodan krevet za samo 10$ za noć. Obećala je da da će nas upoznati sa drugaricama sa bazena i tada sam joj otkrio koja mi se sviđa. Dobro je što se Žaži sviđa druga, pa ne ulazimo u sukob interesea. Neće nas ganjati gospodin Dedijer koji je zadužen za to! Rekla mi je da sam nešto, ali ne mogu da vam kažem šta je to, jer ovo će možda čitati mala deca ili ljudi sa slabim srcem, pa ipak ne bih zbog njih da pišem. Obećala je da će doneti dva ćebeta za nas, jer nije zadovoljna kakva su ova naša bugarska. Još jedan poen za američku ljubaznost. Inače, to veče su nam stigle i drugarice iz Litvanije, tako da sad stvarno približavamo Meksikancima po brojnosti. I ove su tihe, samo odgovaraju kad ih nešto pitaš, a ja hvala Bogu uvek imam pitanje više. Želim im da se što pre prilagode u ovoj džungli!

Sledeći dan sam imao prvu lekciju iz tenisa sa Metom. Sad vidim kako se moja princeza Ana mučila da dođe do prvog mesta, jer je stvarno najteži sport koji sam do sad probao. Dao sam sve od sebe da što pre naučim prve  teniske fore i fazone, tako da je Met bio zadovoljan kako sam odradio prvi trening. Dok sam ja prolivao znoj, na drugom terenu su Lena i Blejk imali sparing trening i naravno jahali mene kako sam najgori igrač koji postoji. Ali, neka im. Spremiću se ja za turnir zaposlenih, pa ćemo videti ko je najbolji! Samo polako! Novi Đoković je na pomolu! Na povratku smo svratili pored bazena, jer sam video da radi Alisa, moja omiljena. Naravno, Ćelzi naša veza za bazen je odmah skočila i htela da me povede da se upoznam sa Alisom, ali šta ima da se upoznajem kad sam već to uradio. Obećao sam da ću možda doći kasnije. A mislim se u sebi "Šta možda! Doći ću sigurno!". Nego bolje da se malo femkam, da ne bude providno. Vratio sam se posle 10 minuta samo da bih opet sreo Alisu i da skočim jednom za nju. I naravno da otplivam koju širinu, da vidi koliko sam jak i čvrst momak. Mene su, kad sam bio mali, zvali Geri Lasta! Sećate se "Policajca sa Petlovog Brda"? Tog dana sam upoznao još jednu spasiteljicu, Danijelu. Nisam vam rekao da Alisa ima dečka. Međutim, on je sad u Ajovi, bori se protiv tornada koji su se tamo odomaćili(to sam naravno ja izvalio prethodno veče). Mada videćemo da li je spremna na varanje ili ne. To ćete čitati u sledećim brojevima ovog bloga! Žaža je kasnije uneo dva ćebeta koja nam je donela slatka Čelzi i tako dobro mirišu da nisam mogao da zaspim dugo. Takav deterdžent nema kod nas. Još jedan plus za Ameriku! Sinoć smo opet radili sa Suzan i vidim da me je baš forsirala. Za jednim stolom pratio me je Ben da vidi da li ću dobro odraditi posao. Fina porodica, Fišbajni. Ja sam naravno predstavio Bena kao novog servera i tu već kreće zbijanje fora i fazona. Šta sve čovek može kad je opušten! Sve je bilo u najboljem redu. Mislim da sam imao 3, 4 stola sinoć, što je baš cool. Naravno, još uvek koristim Monikin broj. Hteo sam da pitam Martina za broj, ali kad on ništa ne spominje, bolje i ja da se pravim lud. Juče sam dobio platu za dve nedelje. Zadovoljan sam, ali nadam se da će biti još bolje.

Kako kaže pesma "Danas se osećam bolje, danas mi sunce sja...". Pre početka današnjeg ručka, Gevin mi je poručio da se kladio na mene na šta sam mu ja poručio da može da očekuje dupli dobitak. Umalo da zaboravim da je preksinoć i sinoć Anja dobila zaduženje napravi raspored za sledeću nedelju gde sam video da sam na listi server, što je ipak nešto značilo. Bingo! Danas sam odradio besprekorno posao. Imao sam devet stolova. Ej, devet stolova! Novi rekord! Kad sam rekao Gevinu, mislim da je čovek zanemeo. Samo sam mu poručio da proveri sve čekove koji glase na Monikino ime. I šlag na tortu. Martin me je pred kraj radnog vremena rekao da će mi posle ubaciti broj, samo da mu kažem koji mi je broj za "klokovanje". Mislim da sam danas leteo koliko je ljudi bilo u restoranu i najgore što sam pola stolova imao u jednoj, a pola u drugoj sali. Hoćete prljavu igru? Dobićete! Nisam popodne radio, pa ću ujutru videti da li je broj na kompu. Po povratku u sobu, videh da ima neke pošte za nas dvojicu. Opa, stigle su nam Master Card-ovi i to zlatni! Baš su fensi! I tako dok sam danas pred spavanje držao moju Milevicu na telefonu, neko nam pokuca na vrata. Bio je to Martin koji mi je rekao "mucho pinche paisa". Neću vam to prevoditi, jer nije za prevod za široke javne mase. Poručio nam je i da nam dolazi cimer, Rumun. Alex je baš okej lik. Studira međunarodne odnose i evropske studije, tako da ćemo stalno imati glasanje u sobi i nekih diskusija. Savet Bezbednosti UN-a se premešta u Long Grove! Od sutra! Da bi proslavili dolazak cimera, Ben, Žaža i ja smo otišli do jedne prodavnice koja samo prodaje pića. Vauuuu! Bio sam očaran, jer mislim da se tu nalaze sva pića ovog sveta. I ja sam ih video na jednom mestu! Sledeći put ću slikati, pa ćete se uveriti. Kupili smo Ginis i Goose. Zamislite 12 Ginisa za samo !4.99$! Pa to je smešno! Nakon što smo popili po jedno za dobrodošlicu našeg cimera, ostali su otišli u bioskop. Ja nisam, jer nisam neki fan bioskopa. Uvek zaspim!

Eto, tako je došao kraj još jednog dela moje amerčke priče. Nadam se da ćete i dalje uživati, pa se družimo opet uskoro. Vreme je za "Laku noć, deco!". 

Evo dragi moji blogeri, konačno da sednem da vam opet pišem o novim dogodovštinama iz Long Grova, ovog, moglo bi se reći malog američkog seoceta, jer mislim da je manje čak i od Mrčajevaca! I naravno, tek danas sam video da tu egzistiraju neki ljudi, jer u prošle dve šetnje nije bilo nikog živog. Ali, verovatno smo promašili radno pre podne ili pijačni dan, šta god bilo! Evo nastavljam tamo gde sam prošli put stao, a to je bilo kos neke žurke. Naravno, a gde bi drugo jer ovde nedelja ne može da prođe bez minimum dva partija. Bolje ovako po američki, mislim bolje je za understanding! Ali, ovo je bila prva žurka na kojoj smo opsluživali pola dece, pola matorih. Da ste samo videli koliko je dečurlije bilo! Ma naše svadbe su male bebe u odnosu na ovo! Babine, ma ništa! Samo sam se plašio da slučajno ne zakačim neko, jer ko zna kako bi reagovali ovi buržuji. Ipak je bilo zanimljivo, jer su se svi prvo naravno poslužili, da ne bi sedeli gladni i žedni, pa smo posle pratili neku dečiju tombolu. U stvari, prvo je bio neki kviz, a posle toga tombola. Da ste samo videli kako su se deca takmičila ko će pre da odgovor. Kao nekada kod Minje Subote u nedelju! A napolju je isto bila kao neka žurka za decu. Ali, je bilo neko ludačko vreme. Duva strahovit vetar, ali ja tako vrelo da nema tu mnogo O2! Znači, pažnja za srčane bolesnike i asmatičare! Opet su sa nama radile Chicago ladies, Amanda, one simpatične bakice i neka nova što ćuti ko zalivena. Ovaj put smo imali i jednu novu bakicu, koja je kad hoda, ljulja se kao robot, kao da je iz nekog crtaća. Tu smo se opet tako dobro ismejali, da je Žaži rekla da liči na Din Martina, a meni na neku "movie star". Naravno, nisam ni ja blesav, pa sam joj rekao da je Ben prokomentarisao "Oh yeah, George Clooney!". Da, baš on! Bože, šta me još neće snaći u ovoj Ameriki! 

Sledeći dan je bio uobičajeni radni dan. Zaboravio sam kako je vreme bilo, ali čini mi se opet kišni koktel. Prvo smo pre podne naleteli na sto sa pet bakica sa prosekom od 70 godina. I tako smo počeli konverzaciju na čistom American English-u. Baš su nas zagotivile i poručile da dobro pričamo njihov maternji. Posle kad je Žaža jednu pitao za članski broj, ona reče "79". A na to će druga "Ma nije te pitao za broj godina, nego za članski broj!". Znači, ja sam se hvatao za stomak! Nisam verovao da možeš da imaš takav smisao za humor u tim godinama, kad su rezerve sivih ćelija ipak smanjene. Sledeća za stolom se oduševila mojim zubima i samo je vikala "That's fabulous!". Ja sam na to dodao da je to nasledno od mame! Sledeća na redu je bila ova što je ukopala onu za članski broj. Pitao sam je kako se zove, na šta je ona odgovorila "Krrš!". Mislim ne bukvalno krš, nego morate malo da omekšate r i da ga produžite. Vežbajte kod kuće, pa ćemo probati kad se vratim! Mada, je i dodala "Ma zovi me Queen! Tako ćeš lakše da me upamtiš!". Znači, Žaža i ja se odavno nismo tako ismejali! Ludo, burazere, ludo! E, prijatelji moji, šta sve treba da radiš za 8$. Neće me čuditi da jednog dana traže da na jednoj ruci stojim, a u drugoj da okrećem poslužavnik jednim prstom! Ko zna! Istog dana, samo uveče, našle se za  istim stolom, bakica koju zovem Queen, bakica koja voli moje zube i bakica koja mi rekla da sam "cute", još prvih dana. Sećate se, pisao sam to! Jedna je tražila da je zovem Queen, druga da joj pokazujem zube, a treća je vikala "Pa to je onaj cute!". Kao da sam bio u mašini, samo sam se smeškao. Baš sam se postideo! Tog dana kao i ostalih, rutina. Serviranje, čišćenje, polishing. Mislim da sam to veče oprao nekih 56 noževa, malo manjih od onog Rambovog, i nekih 10-ak daski za seckanje! Baš sam se naprao! 

Sledeći dan, samo što smo seli da doručkujemo, začula se sirena koja je nagovestila da će uskoro nevreme. Nakon pola sata, u klubu se pojavilo mnogo ljudi. To je bio prvi dan da su sve sale bile popunjene, skoro 250 ljudi čini mi se. Taj dan sam u isto vreme slući tri stola i bio sam poprilično dobar. Nisam imao nijednu grešku! Međutim, kasnije tog dana sam se video svoj raspored za sledeću nedelju i tog trenutka sam se prvi put ozbiljnije iznervirao na ovim putešestvijama! Čak sam se i zapitao da li sam ja ovde najgori radnik. Kako je moguće da neko ko prvi put radi u životu ima toliko više sati od mene, a pri tome i ne priča English ne znam koliko bolje od mene. Pa zato sam i došao ovde, da bih ga usavršio! Međutim, tog popodneva, prišao mi je Gevin, menadžer kluba i upitao me kako sam. Odgovorio sam mu da nisam najbolje, da samo malo razočaran, jer sam video svoj rasrpored. Rekao mi je da ne zna kako se to desilo, jer me je video kako radim, da oni ne žele da ovde neko bude unhappy i da treba da porazgovaram sa Martinom. Ne znam kako sam zadržao suze u tom trenutku. Posle toga sam otišao u Grill room i gledao kroz prozor, ali oči su počele da mi suze sve više. Jedva sam se nekako zaustavio to, jer nisam navikao da budem luzer. Za sve sam se izborio u životu, pa i sa ovim ću. i to je još jedan razlog zašto sam došao ovde. Nisam do sad imao ovakvo iskustvo, da radim sa strancima, u tuđoj zemlji. Jednostavno, hoću sad da očeličim, jer valjda to tako ide u životu. Što reče Žaža "Uvek su konobarice bile popularnije od konobara!", tako da me je on posle i smirio sa pričom. Hvala mu za to! To veče je bio i Amandin rođendan, sestre one slatke male Kori koju sam upoznao ranije i o kojoj sam pisao u jednom od delova ovog bloga. Bilo mi je žao što to veče nisam radio na rođendanu. Posle sam saznao da ima dečka i mislim da sam tu knjigu zatvorio za svagda. Kasnije to veče, Žaža i ja, "Duo fantastico", što reče Alex, smo uzeli jedan sto sa petoro veoma finih ljudi. Sa njima smo imali veoma lepu konverzaciju, i ponovo me je jedan gospođa pohvalila da je moj English "very good", na šta sam ja uzvratio da to treba da kaže Martinu, jer on tako ne misli. Treba li da kažem da smo bili prva liga! Kasnije to veče, opet smo se našli u Taku da proslavimo Mariov rođendan. Tako, je dom za Meksikance, to već znate! Bilo je mnogo pića, prave meksičke tekile. Pola čak i ne zna za Two fingers, tako da ko zna kakve otrove mi pijemo. Anja i Olja su bile zvezde večeri sa svojim zanosnim plesom. Lena i Marijana su takođe super provodile, svi su želeli da razgovoraju sa njima, jer su me prethodnih dana saletali svi živi da ih dovedem na žurku. Ja sam se posle nekoliko pića našao sam na jednom od izlaza. Stajao sam i posmatrao avione koji poleću sa O'hare. Kiša je već padala manjim intezitetom. Razmišljao sam o svemu. O životu, o budućnosti, o mojo porodici, mojim prijateljima, mojoj nani i dedi, mom Lazu. Sve emocije ovog sveta su se našle u tom trenutku na jednom mestu. Valjda sve to tako mora da bude i zato sam odlučan da istrajem i u ovoj bitci, jer jednostavno živoz ne voli slabiće. U tom slučaju, on ih dokrajči. A ja volim uvek da rizikujem sve i da stavim na kocku, jer ipak sreća prati hrabre. Kad se nađeš na podu, i shvatiš da će još malo sudija da kaže 10, tad treba biti "bos" i naći se ponovo na nogama. Ili si "bos il' si hadžija". Posle nekog vremena, u mom društvu se stvoriše Izrael i Monika, koja je dan pre toga stigla u Twin Orchard. Prava sosa, nema šta! Samo što nije iz Srema, nego iz Bogote. Rekla mi je "kad god budeš hteo da dođeš u kolumbiju, samo se javi, kod mene su ti vrata otvorena". Uh, super! Na tom kontinentu još nisam započeo sa osvajanjima, ali u planu je! Hvala joj za poziv! Ovde se osećam kao da radim u Ujedinjenim nacijama! To veče sam sasvim slučajno video Olju i Benu kako zajedno odlaze ka domu. Da li je na pomolu prva veza ovog leta, oped Istočna Evropa protiv Amerike. Bojim se da je domaćin i dalje isuviše jak za stvari ove vrste! Videćemo!

Sledeći dan je bio slobodan za sve. Posle dugih konsultacija, kao što to rade naši političari sad dok se trude da formiraju vladu, dobili smo dve opcije. Prva, da se ide u Čikago, a druga u Woodfield, pa na kuglanje. Ja sam bio za drugu, proameričku soluciju. Krenulo je nas sedam, osam sa dvoja kola. Zajedno smo bili u Metovim kolima, Blejk, Lena, Marijana, Žaža i ja. Prvo smo otišli u banku da konačno unovčimo naše prve zarađene pare da otvorimo račune. Tu sam uvideo da je američki bankarski sektor još sporiji nego naš, tako da se više neću buniti da čekam u redu kad odem u banku. Dok smo završavali administrativne poslove, napolju je počela veoma jaka kiša. Nije bilo druge nego da otkažemo Čikago i da idemo prvo na ručak, pa posle u šoping mol. Cheesecake factory je veoma polurana restoran u USA i stvarno imaju ogroman izbor jela, tako da smo imali prilike da probamo nešto novo ili možda nešto što jedu naši članovi. Moram vam reći da sam oduševljen ljubaznošću američkih konobara i konobarica, jer usluga je stvarno besprekorna. I najbolje od svega je to što ono što vam ostane u tanjiru, možete tražiti da vam stave za "to go" ili možda ne znate da kad uzmete neko piće, ali mislim važi samo za sokove, plaćate samo prvo, a možete tražiti dopunu koliko god soka možete da popijete. Inače, koliko god se činilo, Amerčki restorani nisu uopšte jeftini, samo što su im porcije obilne. Još plus kad dodate "tips", stvarno su cene jače nego kod nas, ali pošto je u ovoj zemlji to normalno, onda možete smatrati da to nije neki luksuz. Osim dok ne prebacite u naše dinare! Bože, do kad će ova zemlja ovako izdržati! Nakon ručka, sa prepunim stomacima zaputili smo se u šoping mol. Naravno, isti onaj kao od pre, najveći, Woodfield. I dalje sam samo razgledao šta bih mogao da kupim, jer još uvek nije došlo vreme za to. Stvarno ima super stvari, ali ima i dosta bezveznih. Što bih ja rekao "Kinezi na kulturan način". U povratku u kolima je ponovo bilo zabavno, i mislio sam da nećemo nigde više ići to veče. Ali, Met se pojavio u našoj sobi posle nekih 10 minuta i pitao nas da li hoćemo na kuglanje. A pošto je to moja omiljena zabava, prihvatio sam sa oduševljenjem. Tamo su nas čekali Ben, njegova sestra i čini mi se njen dečko. Na drugoj traci igrali smo Met, Blejk, Žaža, Olja i ja. Naravno da vam neću reći koja nam je imena Met dodelio, jer ipak je ovo javno, a možda čitaju i mala deca, tako da je bolje da ostane pod velom tajne. Najbolji su bili Met i Blejk, a nas troje smo se smenjivali na trećem, četvrtom i petom mestu. Mada mi to nije bilo bitno, jer sam se baš dobro zabavljao i ponovo sam se kuglao posle četiri godine. Moja velika želja je da otvorim kuglanu u Čačku. Ko zna! Sledeći dan sam opet imao slobodno, pa sam morao da isplaniram čitav dan kako ne bih ostao u ovom kavezu. Prvo smo ujutru Žaža, Lena i ja otišli na bazen, gde smo se lepo zabavili sa Witni i ostalim spasiteljicama. Tad mi je Witni rekla da devojke u USA mnogo vole da ih "oplaiš" mokrim peškirom po zadnjici. Ja sam naravno odmah dohvatio peškir, potopio ga u vodu, i krenuo ka prvoj spasiteljici da je pitam za to. Naravno da sam je opalio, ali po nogama i nije bila oduševljena mojim potezom. Ali, zato druga je rekla da to baš voli, ali nisam smeo da se ustremim, jer je viša i jača od mene, pa sam se bojao da me posle ne udavi u bazenu. Što kaže ona narodna "može volu rep da iščupa"! Malo smo izgoreli na bazenu, jer kolika je uspara ne možeš da osetiš kako goriš. Posle ručka trebao sam da idem na prvu tenis lekciju, ali Met je imao neki meč, tako da smo Lena i ja, zajedno sa Alexom, Huanitom i još jednim malim Meksikanerom, otišli opet u šoping mol. E, muka mi je više od mola, pogotovo kad još nemam para da nešto uzmem. Ipak, bolje da sačekam, pa kad budu na gomili da kupim sve odjednom. Sve se plašim neće imati neki izbor kad dođu ti dani. Ma gde to da se desi, ovo je USA. Ovde nema krize nikad. To veče stigla nam je još jedna nova članica, iz Litvanije ovog puta. Nisam je video to veče. 

Sledći dan sam radio ceo dan. Samo što sam pokupio đakonije za ručak, upoznah se sa Litvankom. Rekla je neko ime na G, ali tako tiho da nisam uspeo da registrujem. Taj dan Martin mi je rekao da ću biti baser. Ok, nema problema. Samo daj da se nešto radi! Ipak, dve gospođe su insistirale da uzmem njihove porudžbine što mi je bilo baš drago. Naravno, da je Martin bio malo narogušen kad sam ga pitao nešto u vezi porudžbine. Malo posle toga, Gevin, generalni menadžer, je opet bio u restoranu. Pozvao me je na razgovor u bar. Znao sam otprilike o čemu se radi. Počeo je sa pričom kako zna da sam pametan, da se razumem u kompjutere, da baš dobro pričam engleski, da me on odlično razume i kaže da on ne želi da ja budem baser, nego hoće da budem najbolji server, jer zna da ja to mogu! Ili ćeš biti najbolji, ili ideš napolje! Ej, pa nisam mogao da verujem! Bilo mi je drago, ali sa druge strane sam razmišljao da li ja to mogu. Ma šta ne mogu! Jel treba neka popišulja koja prvi put radi u životu da ima 15 sati više od mene? Ona koju kad bi pljuno, pala bi kao sveća! Naravno, da ne treba i neću to sebi da dozvolim! Jednostavno, samo hoću da se opustim i da povratim samopouzdanje kojeg uvek imam mnogo. Posle toga mi je pucalo u glavi, jer sam opet na raskrsnici. Da li je to dobro ili nije? Jedan misli ovako, a drugi onako. Rekao sam sebi da neći da razmišljam o tome i da ću svoj posao raditi najbolje što mogu. U to sam uveren! I stvarno sinoć je u restoranu radila samo naša ekipa, odnosno svi studenti koji su došli. Nas troje smo bili najstariji tu, a ostali su nas pratili. Ja sam insistirao da sa mnom radi Gjedra, tako se valjda izgovara ime Litvanke koja je stigla u naše jato. Imao sam tri stola i oko 10 gostiju, od čeja je jedan bio predsednik kluba, zbog čega sam bio baš srećan. Odradio sam extra posao, Suzan je bila takođe zadovoljna. I usput sam pomogao Hozeu oko čišćenja. Posle standardnog polišinga, otišli smo svi skupa u Tavernu, malu kafanicu u centru Long Grova. Baš je super unutra, sređeno u nekom starom fazonu, s početka 20 veka. Tu smo zatekli našeg šefa Martina koji je baš bio raspoložen za šalu i platio nam je po piće. Lepo od njega!

Eto, to bi bilo sve što se dešavalo do sinoć. Počeo sam da pišem blog u utorak, ali nikako da završim. Sad odoh malo na bazen na predah i kasnije na posao. Nadam se da ćete ponovo uživati, pa se pišemo uskoro sa novim doživljajima iz dalekog Long Grova!

Iako naša država ne vodi dovoljno računa o svojim građanima, ja ću se uvek truditi da vodim računa o svojim čitaocima, jer vidim da su mi baš verni. Još jednom hvala im za to! Prvo, za sve one koji nemaju Facebook nalog, napravio sam lin na koje će biti postvaljene sve slike iz USA, tako da će uvek moći da provere da li ima nekih novih. Link se nalazi ispod

http://picasaweb.google.com/nikola.radojkovic

Na ovaj korak sam se odlučio, jer ne moram da smanjujem slike za blog i na taj način da vam upropašćujem doživljaj, već ovako na miru pogledate šta se sve dešava uporedo sa blogom, tako da ćete imati i vizuelan događaj u isto vreme. Pa da krenem!

Ovih dana je u Long Grovu bilo baš kišovito i obično posle toliih padavina, dolazilo je do nesnosne sparine, tako da smo se trudili i da ne izlazimo mnogo napolje. Ovo pogotovo može da škodi onima sa lošim sinusima(pronaći će se sami!, jer je stvarno velika vlažnost, a još gratis dobijate i vetar koji sve to pojačava. U sredu pre podne sam opet radio na žurci. Bio je to neki "luncheon", gde smo najpre posluživali neke đakonije kao što to rade kod nas na prijemima, tako da mi je opet zapalo da se provlačim oko gospođa i da ih nudim "bričizom"(to je borovnica i neki topljivi sir u lisnatom testu). Znam da vam deluje kao nemoguća kombinacija, ali mnogo njih je reklo "jaoj, pa ovo je moj omiljeni!". Verovatno možete zamisliti pojedine piskave glasove kako zvuče u tom trenutku! Ponadao sam se da će biti nekih sredovečnih "ladies", kad ono kad počeše da ulaze, pomislio sam da je 40 godina mature. Majke mi! Ali, otmene gospođe, nema šta! Imaju i stila i ukusa! Na partiju, odnosno na tom ručku imali smo samo zaduženje da postavimo već gotove obroke i da služimo piće. Žaža i ja smo podelili stolove, tako da sam za jednim velikim stolom od 12 žena dobio pohvalu "jaoj, baš si dobar. Odakle si mali?". Ja odgovorih "Iz Srbije, gospođo!". A ona će "That's good!". Normalno da je "good". Najbolja deca su iz Srbije! Nemoj samo da se uobrazite kad ovo pročitate! I tako su se drugarice najele i napile, da su pojedine poručile "Nemojte više donositi ništa, molim vas!". Ja sam rekao "Ma normalno da nećemo. Treba i mi nešto da ručamo!". Šalim se naravno! Kasnije je počela prezentacija neke knjige zbog koje su svi i došli tu, pa je bilo vreme da se povučemo u kujnu na pliranje. Tamo je baš bilo puno smeha, a sad ću vam reći što. Naime, kad god je ovako neka žurka, klub angažuje dodatno osoblje koje nam pomaže oko služenja, jer mora neko da radi i u restoranu. Ta grupa se zove "Chicago ladies". Ima tu i mlađih i starijih gospođa, a boga mi i srednjoškolki. U isto vreme smo se pošteno ismejali sa starijim gospođama i sa Amandom, jednom lepom devojkom od 18 leta. I zamislite to u svom zezanju i šali, ulete jedna starija gospođa i reče "Ajde Amanda, daj drugarima broj, pa da izađete zajedno u grad sa tvojim drugaricama!". Tu priču sam tek kasnije saznao od Žaže. Zato je on Dejvidu nešto pisao po blokčetu za posao. Nema šta. Gospođa ima iskustva u provodadžisanju! Hvala joj za ovaj potez! Kupiću joj kafu u ratluk! Završili smo sa zurkom i tada smo Žaža i ja odlučili da se malo prošetamo, jer nismo taj dan više radili. Bilo je baš neko sparno vreme, kao što sam već napisao. Tu smo napravili prve fotografije sa Žažinim novim čudom od aparata. Baš taj dan mu je uzela Anjuška, jer mi još uvek nemamo kartice. Napravili smo par fotografija kluba, koje ćete videti na linku iznad i tada smo krenuli ka centru Long Grova. Tu smo malo šetali okolo, pošto ništa nije radilo, kao u gradu duhova. Bože, gde su se svi sakrili! Zatim smo nastavili šetnju ka privatnim posedima gde skoro svako dvorište ima svoje privatno jezero. Možete li to da zamislite! Neko manje, neko veće! Tu smo Žaža i ja diskutovali kako nas USA dosta podseća na Srbiju, mnogo više nego na Evropu. Samo kad bih svako pokosio svoju livadu i potkresao granje u svom i ispred svog dvorišta, bila bi nam zemja 50% lepša! U povratku dok smo pešačili ka klubu, zastaje ispred nas džip, ali još uvek ne znamo ko je. Mislio sam da je policija, kad ono onaj lik sa slika što podseća na Sinana. Pitao nas je da li hoćemo sa njim u ćoping, ali baš tako. Dobro, English mu nije jača strana. Mi smo se dvoumili i na kraju odustali, da i sami nismo znali što. Isto veče nas je Ben zvao da idemo kod Džeremija da igramo neku igru, pošto su već tamo bili Met i Blek. Stiglii smo ubrzo kod Džeremija i odmah se bacili na pripreme za igru. Naime, igra se zove "Bags". Najpre se postave dve table sa rupom u sredini na razdaljinu od 5 metara i jedan kraj ima nožice koje odižu tablu nekih 10cm od zemlje. I sad glavna stvar. Sa obe strane stoje po dva igrača, jedan iz tvoje ekipe i drugi iz protivničke. Imate po 4 vrećice koje imaju u sebi pesak i naizmenično gađate u drugu tablu. Mislim da bi vam bili zanimljivo prve dve partije. Posle toga, težak smor! Verujte mi! Ima li kraja glupim Američkim običajima? Nadam se da ima, ali teško! Naravno, da smo Žaža i ja izgubli sve paritje i posle druge smo otišli da nešto kupimo da jedemo. Naravno da ovde samo marketi rade tako kasno, posle duge pretrage smo našli na neki hleb koji je premazan majonezom i lukom. Ja luk ne volim, ali kad nema ništa, daj bilo šta. E, da mi je sad ona dosadna Cezar salata! Dok sam ja iz kuhinje uzimao pribor za jelo(ali ne srebrni), Žaža je već otvorio naš happy meal i rekao mi je da je ovo nešto najodvratnije što je jeo u životu i navalio je na mene da probam. Ja sam samo onjušio i sve mi je bilo jasno! Ameri su posle igrali još nekoliko partija i prekinula ih je žena koja je nešto vikala sa terase. Nema šta, isto kao kod nas. Mada već je bila ponoć. Tu noć pred spavanje Žaža mi je rekao da sirene koje su se čule tog jutra, bila proba zbog tornada, jer u susednoj Ajovi, tornado mu dođe kod dobar dan. Mada, moguće je da skreće levo kod Albukerkija, pa ga zato nema ovde! Malo sam se zabrinuo, ali video sam da nema razloga za to. 

Preksinoć sam loše spavao, jer je bilo užasno nevreme i samo sam se budio. Zato sam juče došao na posao sa poljuljanom koncentracijom. Herardo mi je rekao da počnem sa poliranjem. Radio sam već nekih 15 minuta kad sam mu rekao ako dođe sledeći sto, da me zovne da malo vežbam. Polirao sam tako escajg skoro sat vremena i onda sam otišao u restoran sav besan. Posle sam ga pitao zašto me nije zvao. Poručio mi je da je bio "busy", pa sledeći put. Taj dan je i Martin, menadžer restorana bio nervozan, tako da sam već počeo da tripujem kako me mrzi, jer šta god da uradim, čini mi se da najviše meni prigovara. Ali, što reče moj drug Jole "Zar može tebe neko da mrzi!". Lomio sam se da li da idem kod njega da popričam za koji dan. Alex me je malo smirio sa pričom, da sačekam malo i da vidim ako bude mnogo servera da se prebacim na basera. Jeste da je to lakše, ali ne bih voleo jer sam ipak došao da unapređujem svoj English. Isto po podne sam razbio i dve čaše. Ali, rešio sam da nema predaje i da treba i to prevazići. Kad smo se vratli da radimo na večeru, pitao sam Dejvida da uzmem jedan sto. Sve sam uradio po PS-u, samo što sam se iznenadio što su gospođa i gospodin već izabrali šta će da večeraju. Ja sam se samo nasmejao i zamolio ih ako mogu prvo da donesem piće, a posle da se vratim za hranu. Naravno da su prihvatili. Ima još normalnih ljudi! Sve je posle bilo ko po loju! To mi je trebalo! Vratio sam samopouzdanje na high level, tako da samo bio mnogo bolje. A i Martin je bio boljeg raspoloženja, tako da otprilike već znam kad se šali, a kad je ozbiljan. Juče su nam stigle i dve devojke iz Srbije, Elena i Marijana. Celo veče su prespavale, tako da smo tek jutros malo pričali. Pomoći ćemo im da se što pre prilagode sredini, jer ipak smo ovde duže od dve nedelje. Sad je sve mnogo lakše! Jutros sam trebao da idem sa Dejvidom na trčanje, ali sam bio nemoćan ko isprebijana mačka. Posle smo se dogovorili da idemo po podne, ali opet je baš vetar, tako da sam ostao u sobi da se dopisujem sa drugarima i porodicom i da pišem blog. Možda se sprema i tornado, ko zna. Ako me nema nekoliko dan, znajte da je protutnjao ovuda! :))

Onako hleb ne jedem, pijem mnogo vode, jedem salate, tako da stomak može da sačeka na zatezanje još koji dan. Ima vremena! Da, doogovorio sam se sa Metom da počne da mi daje treninge tenisa, jer ipak to mogu da igram i u Srbiji. A golf ipak nije za nas fizikalce, a i kapetan Dragan je u Hagu, tako da je onaj njegov kod Novog Sada verovatno zarastao u korov! A i ovako mogu da pariram mojoj teniskoj princezi Ani Ivanović! Ko zna možda jednog dana odigram sa njom neku egzibiciju! :))) Da, Geri samo ti maštaj! Držim joj sutra fige u finalu!

Mislio sam da će biti kraće, ali ne može nikako. Ostavljam vas da uživate, jer možda se nećemo čuti do ponedeljka. Idemo u Čikago, cela ekipa, tako da će biti još novih slika i još novih priča! Pozdrav iz vetrovitog Long Grova!

Dragi moji prijatelji, evo nastavljam da pisem svoj blog, jer vidim da vam se svidja. Hvala vam za to! To me obavezuje da budem još bolji! 

Danas mi je idealan dan za pisanje iz više razloga. Prvo, pada kiša još od jutris. Drugo, volim kad radim tek za večeru, jer mogu da pišem blog i da kuckam po Facebook-u i treće je to što me malo boli glava od Corone, koju smo noćas pili sa načim meksičkim drugarima. Sad mi se još malo vrti u glavi, jer nisam baš jak na piću kao sve Srbende, ali tako se pogodilo sinoć. Dobro je što mi se to dogodilo sad, jer više tako neću da radim. Sinoć sam video da su oni zapravo dosta slični nama. A zašto? Kad smo završili sa žurkom, dođe Ben kod nas u sobu i pita nas hoćemo li sa njim u tavernu. To je jedan cafe u centru Long Grova, 10 min peške od kluba. Prihvatismo mi poziv, ali uz dogovor da nećemo dugo. I posle reče da ćemo da svratimo ispred Taka(ovo je naziv za dom gde spavaju samo Meksikanci) pošto momci imaju nekog piva. "Znaš, Niko(tako me ovde zovu) posle svake žurke momci koji rade u baru(sve je Mexico) naprave račun da je prodato 350 piva, a ustvari je otišlo 300, tako da je svaki ponedeljak žurka!". U prvi mah nisam mogao da verujem da to rade i ovde, jer me je to u potpunosti podsetilo na naše uslove. Oh, God, znači i to je Amerika! Pa lepo, free beer! Ne zvuči tako loše, a?

Na kraju nismo ni otišli u tavernu. Celo veče smo slušali bandu(naziv za meksički bend. Zvuči slično sa našim trubačima, samo što im je bubanj i glavna truba malo niži ton. Bilo je stvarno mnogo zabave, smeha, fora i fazona, piva. Pomislio sam "Hvala ti Bože što me ovako nagrađuješ! Ovde provodim divno vreme, sa divnim ljudima. Samo da ovo potraje. Nadam se da će ovo biti najlepših pet meseci u mom životu. Biće mi teško kad se budem opraštao sa svim ovim što imam ovde, ali neću o tome da razmišljam. Samo ću se truditi da mi to vreme prođe što bolje, taman se vratio kući sa 1oo$! :))))

U subotu smo imali party za članove, njih oko 260. Međutim, kad smo došli na dogovor pre početka, nisam mogao da verujem šta nas očekuje. Naime, verovatno znate da NBA ekipe imaju običaj na početku utakmice da prozivaju igrače kad izlaze na teren, sa sve reflektorima koji su upereni samo u vas, a da pre toga ide vaša najava. E, baš to isto smo mi imali na žurci. Pomislio sam uh baš je to cool, ali sam shvatio da je to još samo jedan glupavi američki događaj. Poslao sam svima link da pogledaju, a kome nisam evo ovde još jednom http://www.youtube.com/watch?v=FJ7VjRigimI 

Verovatno su na jedan tren želeli da nam priušte da se osećamo kao VIP ili NBA igrači! Hvala im za to, ali ja imam druge planove! Taj dan smo imali i Viktorov rođendan. Duvao sam balone sat vremena sa Anjom i sa jednim od njenih mnogobrojnih drugara. Sve to smo posle preneli u kafeteriju da okačimo, pogasili svetla i doneli tortu koja čini mi se ne može da zadovolji 15 gladnih usti, jer je prečnika 25 cm. Kao šatro Viktor nije znao zašto ga zovemo u kafeteriju, pa kad smo mu priredili iznenađenje, on se samo kiselo nasmejao. Posle je otvorio poklone koji su bili u vidu štapa za golf, roze peškira i papuča, itd. Ali, pošto nas on podseća na nekog "psyho" čoveka, nije me iznenadilo što je samo posmatrao i opipavao poklone. Mnogo buke ni oko čega! Ne čudi me što se sa njim svako veče šetka Olja, jer je i ona malo "strange". Našla se deca!

Jučerašnji dan je bio baš vreo, pa pošto nismo radili pre 4, otišli smo na bazen da se malo ohladimo. Kao po običaju, 4 spasiteljice, dva kupača, ŽaŽa i ja. Posle nekog vremena pojavila se i Keren sa decom, Gevinova pomoćnica u kupaćem koji je bio iz sezone leto '66. Nismo mogli da verujemo svojim očima! Voda je bila odlična, tobogan isto. Skočio sam par puta sa skakaonice, ali pošto sam svaki dan opalio dasku, grudi su mi bile crvene, pa sam odustao od daljeg eksperimentisanja. Mnogo je teško ko ne zna! Posle smo ŽaŽa i ja odigrali jedan water basket i taman da krenem u sobu, ŽaŽa reče da je izgubio ključ u vodi. Sva sreće što nema mnogo kupača i što je voda čista, pa smo ga brzo uočili. Stajao je na ivici rešetke koja vodu usisava na prečišćavanje. Kakva sreća! Bila je to prilika da isprobamo Čuvare plaže! :))) Mič nije radio taj dan, pa smo morali da zovnemo Pamelu da zaroni u dubinu. Ona je brzo dohvatila svoje naočare, vinula se u dubinu i posle par sekundi izronila sa ključem u rukama. Bravo! Sad znam zašto ih je svaki dan od 4 do 6 na bazenu. Zamislite, da upadnu svima ključevi u bazen!

Juče je u klubu održan turnir u golfu koji se tradicionalno igra već dvadeseti put i gde sav novac koji se sakupi ide u humanitarne svrhe. Po podne je po rasporedu bio koktel i večera. Nas par je radilo na koktelu gde smo služili piće. Tu sam dobio svoj prvi dolar bakšiša. Bilo mi je baš drago, iako znam da za te pare ne mogu ni Rumenka da kupim kod nas, ipak sam bio baš srećan. Taj dolar ću sačuvati. Kasnije kad su prešli na večeru, dobio sam dva stola da služim i tu sam od jednog baje dobio još 5$. Extra! Eto, zašto volim ovaj posao! :))) Posle je moj kolega Dejvid video da nek lik do ovog mog broji pare, pa je potrčao ka stolu da uputi jedan pederski smešak i da pita da li je sve u redu, ali bato zakasnio si. Pare su već kod Gerija! Posle kad je video da sam ja tu, malo je promenio izraz lica. Kasno Marko na Kosovo stiže! Opet je bilo svakojakih đakonija, ne mogu vam opisati. Inače ovde se hranimo kao u hotelu, svaki dan po desetak jela, salata, voća, dezerta. Ovde uopšte ne jedemo hleb, salate mu dođe kao zamena. Sve je tako primamljivo, ali moram da susdržim jer hoću da mi Leviske posle lepo stoje! I sve ostalo naravno! Svaki dan samo kažem "Opet, Cezar salata!". Pretvoriću se u zelenu salatu. Što reče Žažin drug Duća "Kavijar me smara!". 

Pre neki dan sam bio baser, menjao sam Hozea. Bilo mi je mnogo lakše nego kao server. Mada, trudim se da radim sve, jer je zanimljivo. Preksinoć sam uzeo dve porudžbine, bio sam zadovoljan kako sam odradio. Dobro je, polako se uigravam. Nemam više neku frku, jer sam dosta toga naučio i zapamtio. Više nisam u nekim dobrim odnosima sa Oljom, jer kao što sam rekao i ona je malo "psyho". Pre neki dan sam utrčao u žensko kupatilo da uzmem fen i kad sam hteo da ga vratim, čuo sam da neko pere zube unutra. Zato nisam ni kucao, ali kad sam ušao Oljuška se ukočila. Kaže "Zašto ne kucaš?". Ja reko pa čuo sam da pereš zube. A ona će "A šta ako perem zube gola?". Na to sam se samo nasmejao i izašao, jer nisam mogao da verujem da neko ko želi da bude lider(kao Olja) može da pere zube ko od majke rođen. Ja to ne preferiram, a Vi? 

Nisam vam još ovo rekao. Svaki put kad u klub dođe neka slatka ćerkica(mamina sam i tatina, mladost i lepota) sve mislimo da li će nas primetiti, pa da napravimo neki kontakt. Ali, slaba vajda od toga, jer one samo okrenu glavu na drugu stranu čim vide da smo fizikalci. Ipak ćemo morati da potražimo sreću među pegavim spasiteljicama koje su takođe došle da zarađuju za svoj džeparac, a inače jedna od njih je Gevinova ćerka, pa ću videti da li sam spreman da žrtvujem pege zarad menadžerskog mesta u klubu. :)))) Moj drug ŽaŽa jeste, a ja kad razmislim reći ću vam.

I još samo ovo. Čini mi se da nisam rekao, a ako jesam neće da škodi. Svako veče se skupljamo u uglu hodnika, gde imamo jednu mašinu za pranje i jednu za sušenje. Taj deo sam krstio cafe "Kod dve veš mašine". Nadam se da će biti još posećeniji uskoro, jer ovaj cafe stvarno ima dušu.

Dragi drugari, došlo je vreme da se oprostimo za ovaj put. Nadam se da ćte uživati u čitanju, a ja ću se potruditi da vam što pre pišem o novim događajima. Za one koji nisu videli slike još uvek, a imaju Facebook, neka ukucaju na Search - Nikola Radojkovic i neka pogledaju slike u albumu Geri u USA... Ako nemaju, neka ostave komentar, pa ću ih okačiti sledeći put. Pišite predloge, sugestije, pohvale, kritike kako bi znao šta vam se sviđa, pa da popravimo to. Pozdrav do sledećeg pisanja!

Verovali ili ne, za ovih deset dana, bili smo čak tri puta u Čikagu, inače je sat vremena vožnje od kluba, i to sve tako spontano, pa je zbog toga valjda i bilo super. Verujte mi, nekada mi se desi da ne izađem ceo dan iz kluba da vidim kakvo je vreme napolju. Prvi put, otišli smo dva dan posle dolaska sa Anjinim Facebook drugo, Amerikanac jordanskog porekla, vozi neku besnu E klasu, nismo ni osetili put do Čikaga. Posle nekih 45 minuta vožnje pred nama se ukazala gomila nebodera koji su u mraku tako osvetljeni, više ličili na neke ogromne jelke. Džejmi nas je provozao po downtown-u, da nam pokaže gde je šta u Čikagu i stvarno sam se izgubio od gledanja u vis. Krenem da gledam vrh zgrade i tada počinje da mi se gubi ravnoteža, jer moj pogled ne može da dopre do vrha tako lako. Strašno dobar osećaj! Grad je fenomenalan, prostrane avenije, ogromne zgrade, gomila limuzina, bezbroj restorana i kafea, fancy brendovi, načičkani neboderi gde se ne zna koji je lepši od kojeg. I kao šlag na tortu odlazimo na vrh Hankok centra, 96. sprat. Stigli smo gore za minut, majke mi. Na vrhu je bar sa ogromnim staklima, gde se Čikago vidi kao na dlanu. Mislim da mi je u tom trenutku zastao dah, jer nisam verovao da se to meni dešava. Ali, osvrnuo sam se okolo i video da sam ja stvarno deo toga. Mnogo sam srećan što imam priliku da gledam Čikago kao na dlanu u svoje 23. godine. Da, ali to je još samo jedan grad i nizu. Biće ih još, sigurno!

Tu smo i završili svoj prvi odlazak u Čikago. U povratku sam se ušuškao u kožno nemačko sedište i probudih se na parkingu kluba. Legao sam tu noć sa osmehom! Sledeći put smo krenuli smo sa Benom, ali ovaj put oko podneva. Otišli smo da Palatine i ostavili kola, ali gužva na putu nas je sprečila da stignemo na voz, pa smo morali sačekati sledeći. To vreme smo prekratili u restoranu na doručku, supica i neki sendviči. Seli smo u sledeći voz i vozili narednih sat vremena. Dok smo putovali, čini mi se da sam stalno bio u istom mestu, jer gradići su tako slični, da imaš osećaj da voz stoji u mestu. I nakon izvesnog vremena pred nama su se opet ukazali ti prelepi neboderi. Mislim da je ta slika sad bila još lepša, jer ih ima tako mnogo, da kad bih birao i tri najlepša. ne bih mogao da se odlučim tako lako. Najviši je Sers tower, pa posle njega Hankok centar. Međutim, pošto oni niču kao pečurke posle kiše, veoma lako se može desiti da uskoro naprave još veći. 

Kad smo izašli sa stanice. dočekalo nas je grozno vreme, veoma hladan vetar, da sam se uplašio da će nas odvući na drugu stranu. Nije ni čudo što ovaj grad zovu grad vetrova! Krenuli smo Madison avenijom i tu nam je Ben rekao da sve ulice južno od nje nose nazive po bivšim Američkim predsednicima. Krenuli smo u tom smeru, pa smo skretali prema Benovoj školi i prema jezeru, a svo vreme pokušavao sam dok hodam da gledam u vrhove zgrade. Međutim, par puta mi se dobro zavrtelo u glavi, tako da nisam to više pokušavao. Kao što sam već rekao, grad nudi svu moguću vrstu zabave, i veoma je čist. Na ulicama skoro da nema parkiranja, već postoji gomila garaža sa po deset i više spratova. Parking je veoma skup, na šta se svi žale. Posle vetrovite šetnje, stigli smo na Roosvelt University, Benovu školu koja ima enterijer kao Titanik. Popeli smo se na sprat i Ben nas je odveo do prozora, gde on često sedi u pauzi. Sa njega se pruža fenomenalan poged na jezero Mičigen i na ogromnu Magičnu fontanu. Nema samo Barselona takvu mada je ova slična. Nakon što je Ben predao neke papire, krenuli smo ka fontani i ka ogromnom(da li moram više da ponavljam ovaj pridev) parku, gde se leti održava festival na kome svira veliki broj rock grupa, i poznatih i unknown. Malo smo se prošetali po parki i odlučili da pređemo na drugu stranu preko nekog novog mosta koji je sav izuvijan. Inače je izuvijan i ima neki spiralni oblik. Na drugoj strani na most se nastavlja letnja pozornica, koja je prelepa, takođe od aluminijuma, i na kojoj se leti takođe svaki drugi dan održava neka opera, predstava, balet, itd. I završni deo ovoj aluminijumskog dela je nešto što je visoko oko pet metara, i ima oblik kao da ste uzeli ogromnu žvaku i savili je na pola. E, tu gde je savijena možete da stanete ispod ida vidite sebe u 20 projekcija! Vauuuu! Ostao sam bez teksta! Koji drogu je koristio ovaj umetnik što je kreirao! Boga pitaj!

Posle tako duge i vetrom začinjene šetnje, seli smo u Inteligenciu na kaficu da se malo odmorimo. Cafe pravi Njujorški, nema šta. Dok smo nekako ispili kafu od tri deci, odlučili smo da idemo malo na plažu jezera da vidimo i taj deo. Ljudi, kakav je to kvalitetan vetar bio, da sam pomislio da nas odnese tri bloka dalje. Jednom rečju, užas! Nakon toga smo otišli u neku zabavni parkić koji se nalazi na dokovima. Zabava, hrana, piće, pa sve u krug. Jedina zanimljiva stvar bila su neka ogledala, koja kad stanete ispred njih noge su vam dugačke metar i po, a glava vam je kao lubenica od 20 kila. Takoreći, ko da ste retardi! Tu smo odšetali nekih sat i vremena i ponovo se uputili ka centru, ulica Magnficent mile. Puna je stranih i domaćih brendova, kompanija, atrakcija, hotela, baš svačega. Malo smo svratili do Najkija i Guess-a. Hteo sam da probam jedan sat koji sam tražio već odavno, ali simpatična Azijatkinja nije mogla da otključa policu. Samo sam se nasmejao i rekao joj da poprave dok ne budem opet dolazio. Kad smo i taj deo završili, odlučili smo da je vreme za povratak. Usput smo videli još prelepih nebodera, gde nam je Ben rekao da ih prave za nekih dve godine. Što bih rekao Mrkonjić "Sve u roku!". 

U vozu nas je startovao jedan Amerikanac, koji radi za United Airlines. Poručio nam je da se vratimo brodom kući, jer do Oktobra verovatno neće biti više aerodroma koji će biti pretvoreni u bolnice, piloti će se prekvalifikovati u doktore, piste će biti fudbalski tereni. Znao je par stvarčica o Srbiji što nas je baš oduševilo. Posle još jednog sata vožnje, stigli smo u Woodfield, najveći šoping mol u Čikagu. Stvarno je huge, ima mnogo dobrih stvari. Posle iscrpne šetnje, seli smo u restoran gde smo za 8$ mogli da jedemo iz salad bara koliko smo hteli. U trenutku sam se osećao kao naši članovi! Bio je to kraj još jednog lepog dana u ovoj zemlji iz snova.

Juče sam sa Benom nakon završetka posla, krenuo u šoping. Juče sam takođe primio svoju prvu platu, 185$ za 4 dana, nije loše. Nakon banke, ponovo smo otišli u Woodfield. U JCPenny-ju smo naleteli na Leviske original 30$! Ej, pa toliko nisu farmerke na buvljaku u Ljubiću! Trenerke Nike i Adidas, 50-80$ cela. O mz God, da li ja ovo sanjam opet? Ne,ne! Ben je uzeo jednu za sebe, ja ću sledeći put. Sve je tako primamljivo, samo čini mi se ako se mnogo uživite da možete imati glavobolju. Još jedna fora. Sve cene su izražene bez poreza, tako da nemojte se začuditi ako platite više na kasi! Vodite računa! Nastavili smo šetnju. Najpre smo se dobro isprskali raznim parfemima, tako da su nam nosevi bili burned. Svratili smo u Fossil, probao sam jedan sat, mnogo je lep, ali reko ajde da razmislim da pa ću videti kasnije da ga uzmem. Moraju prvo dugovi da se vraćaju!

Sišli smo u Macys. Vauu, kakva radnja. Ima mnogo dobrih brendova, Ralph Lauren, Calvin Klein, Tommy, Guess, itd. Pored regularne garderobe, ima uvek nekih sniženja. Posebno smo se zadržali Calvin-a. Rekao sam sebi moraš uzeti kasnije nešto od ovoga, mnogo je kvalitetno, a cene su manje nego u Čačku. I na kraju, opet kod satova. Finally! Našao sam Guess-ov sat koji sam tako dugo tražio, dvoumio sam se šta da radim. Ben mi je ponudio da plati, pa kad budem imao keš da mu vratim. Rekao sam odoh da probam opet Fossil, pa ću doći. Međutim, samo smo bacili pogled na jedan Armani, i Ben mi reče možeš da kupiš dva za ovaj jedan. Yes! Kupio sam svoj prvi sat! Posle toliko dugo vremena i pretrage na netu konačno je moj. Mislim da je ovo poslednji sa crnom narukvicom koji ima u USA. Tako sam potrošio pola svoje prve američke plate. Jole, izvini! Vraćam dugove na vreme, bez brige. Posle smo otišli do Džeremija da ga poupimo i seli smo u Irish pub. Ostali smo nekih sat i po, pa smo se premestili u drugi, piano bar. On je malo ekskluzivniji, a Ben i ja smo bili obučeni kao klošari, ali ovde to nema veze. Samo su nas pitali da li želite sto. Tu je pala još jedna tura i bilo je vreme za povratak. Samo sam uspeo da kupim čips i keks, jer je odelenje sa alkoholom bilo zatvoreno. Žaža će poludeti. Međutim, spasao nas Ben, Imao je nekoliko kod sebe, pa smo ostali do pred ponoć sa njim, zbijajući šale i komentarišući ove dve Ruskinje. Sad moram da vas napustim, moram da idem na posao. Imamo večeras ogromnu žuraju, 360 ljudi. Oprostite ako ima nekih grešaka u kucanju. Ispraviću sutra! Pozz

Izvinite, išao sam malo da prošetam oko kluba. Upoznao sam gospodina Švarca, dok je vežbao udarce za golf. Fin čovek i bogami dobro udara tu malu žutu lopticu. Okej, vraćam se gde sam stao.

Ben nas je pokupio na O'hare i krenuli smo ka Long Grove. Usput smo videli da je Amerika zapravo ista kao na filmovima, tako je sve stereotipno, tako da ćete uvek naleteti na slične zgrade. Posle nekih pola sasta vožnje, stižemo u oblast Long Grove, koja je puna zelenila, lepih kuća. Inače, to je istorijsko selo sa tradicijom od skoro hiljadu godina. U centru postoji desetak radnjica sa suvenirima, pićima, hranom, i ostalim zanimljivim stvarčicama koje možete da nađete samo ovde. Ali, o tome kasnije. Napokon, stižemo u klub. Incredible! Samo to ću reći. Cveće, jezera, golf tereni. Sve je kao na filmu. O Bože, pomislio sam da sanjamo. Ne, to je mesto koje smo izabrali da radimo kad smo dobijali ponude. Nekih dva, tri minuta se vozimo od ulaza do zgrade kluba. Zamislite koliki je to prostor! Na parkingu,Yugo, Zastava 101, Dacia...Ne, ne! Ni jedan auto nije ispod trideset hiljada zelenih novčanica. Sad mi je jasno ko je naša klijentela!

Ulazimo u klub gde nas dočekuju ambijent kao sa Titanika. Ah, tako izgleda mesto na koje dolaze Jevreji da se zabavljaju i druže. Unutra se upoznajemo sa Martinom, Aureliom, Gevinom, Karen. Svi su tako ljubazni. Nemoguće da bi bilo istinito, ali tako je! Pomislili smo da je to tako sa svakim novim članom. Ok, guys! We 'll broke your backbones later! :). Dobijamo ključeve od soba. Dolazi mi da pitam jel ovo neki hotel gde smo došli na odmor, malo duži. Ne, to će biti naša spavaća soba narednih četiri meseca. Zatim nas Ben vodi okolo kako bi nam pokazao gde je šta u klubu. Restoran, bar, bašta, bazen, golf tereni, teniski tereni, jezera. Mislim da ovo nije za opisivanje. Poslaću vam slike ovih dana i sami zaključite.

 Svaki sledeći dan koji smo proveli u klubu, upoznali smo neke nove likove. Julie, Amerikanka poljskog porekla, radi sa nama kao server, fina devojka. Herardo, Meksikanac, malo stariji od nas koji odlčno zna srpske psovke. To ću vam već reći kad dođem kući. Jesus i Alex, Mesikanci, baseri, fenomenalni momci. Olja, Beloruskinja, mlađa je od nas, malo mlohava, a hoće da bude lider :)! Mislim, u Belorusiji! Anja, Ruskinja, original 100%! Zna šta hoće, opasna je, svesna svoje atraktivnosti zavodi sve momke po klubu. Nije ni čudo što ima jedno sto "prijatelja", što ovih sa Facebook-a,što ostalih. Viktor, Bugarin, stariji od nas takođe, OK lik. Met, Amerikanac, tenis pro, extra lik koji takođe zna bezobrazne srpske reči. Izgleda da ih je Draško dobro naučio za prethodne dve godine. Najgore je to što teraju i mene da ih još doučim! Strašno! I posle gomile Meksikanaca, Gvadalupea, Danijela, Izraela, Alisija, Hesusa, Dejvida, Paćita, Urbana, Andrea i još mnogo ostalih(ovo je samo jedna grupa u kojoj svi imaju brkove), najbolji lik je ubedljivo Ben, Amerikanac, sa kojim se ovde najviše družimo. On nam je definitivno razbio predrasude o Amerikancima. 

E, da imamo još par spasilaca i spasiteljica, jedna je baš slatka, Alisa. Moram malo češće na bazen, pa da počnem da se davim sa voodm :)!

Mada svi su tako ljubazni, pa čak i mala deca koja kad traže nešto oslovljavaju nas sa Sir i koja se takođe velikodušno zahvale kad im doneseš to što su tražili. To još nisam sreo kod nas! Što se tiče članova, sve je to fna Jevrejska gospoda. Ne znam da li sam vam rekao, ali svaki član izdvaja godišnje po 20 hiljada dolara za članarinu i plus donacije od istih za hranu, golf terene, uređivanje, a ima 300 članova. Član se postaje samo ako ste kroz život postali uspešni u nečemu. Ne čudi me što je Majkl Džordan takođe član ovog prestižnog kluba! A Toni Kukoč dolazi da igra golf veoma često. Restoran, gril bar, svečana sala, prostorija za odmor, ne zna se šta je bolje od čega. Ali, uskoro će slike, pa sami prosudite. Članova ima svakakvih, i onih koji će sa vama da se našale i onih koji vas posmatraju kao njihove sluge, što kažu "u svakom žitu ima kukolja". Upoznao sam već par članova sa kojima redovno prozborim po koju reč, jer u stvari mi smo ovde jedna velika porodica. Pre neki dan Ben me pozvao da se upoznam sa jednom porodicom. Otac koji liči na Soprana iz istoimene serije, me pita koliko godina imam. Ja rekoh 24, a on odmah pokazuje kao starijoj Amandi, koja je bezveze, i ka mlađoj Kori, 19, koja je kao šećer. Samo sam se nasmejao, jer nisam želeo da mu kažem da neću još da se ženim. I da mi ne treba njihova lova! nego hoći pošteno da zarađujem svoj profesorski hleb! :)             

Moramo da naučimo ceo meni, jer većina gostiju voli da izvoljeva, jer im je teško da sami iseku krompir, pa bolje to da uradi Mexican boz, nego oni. Teška fizikalija, jel da? Međutim, kako vreme prolazi, shvataš da oni gotovo uvek jedu ista jela, tako da to više neće biti problem uskoro. I sa ovim bih završio ovaj deo priče. Ako imate nekih pitanja, znate gde možete da me nađete! Trenutno sam u Bratstva Jedinstva 5, Long Grove, 60047! :)

Pozdrav svima koji će čitati ovaj blog! Prvo, zašto sam mu dao ovako ime. J-1 je ime vize koju smo dobili za boravak u USA i ta skraćenica me odmah asocirala da sam ja još jedan student koji je otišao da radi u USA i da vidi da li je stvarno Amerika zemlja obećana. 

Ja ću ovaj blog početi retroaktivno, jer od ovolikog broja dešavanja nisam uspeo da započnem njegovo pisanje. Pa da se vratimo u prošli utorak. Taj dan će ostati urezan u mojoj glavi sve dok budem postojao na ovom svetu, jer tog dana sam postao profesor informatike, tj. završio sam fakultet. To je ono o čemu sam razmišljao svih ovih godina, od onog trenutka kad sam prešao prag osnovne škole i seo prvi put u đačku klupu. Dok pišem ove redove, gotovo je da mi krenu suze, jer ne mogu da verujem da je toliko godina prošlo od tog događaja i da sam izdržao toliko neprestanih borbi, pobeda, poraza i svega ostalog što mi je ovaj period doneo. Možda ću jednog dana napisati i knjigu o tom periodu, jer je stvarno bio neverovatan i mislim da se nikada neće ponoviti! 

S, druge strane brišem suze, stajem ispred ogledala i kažem sebi "Hej, pa to je samo jedan stepenik! Biće ih još hiljadu! Samo polako!". I jeste tako. Prvi naredni došao je ubrzo. Spakovao sam se istog dana i tu noć krenuo za Beograd, odakle smo moj drug Žarko i ja imali let, najpre za Beč, a zatim za Čikago. Sve se tako brzo izdešavalo, pozdravili smo se sa Milevom, Radojkom, Radom i Dojčilom i prešli famoznu žutu liniju još uvek nesvesni da idemo na tako dalek i dug put. Let do Beča je kasnio skoro sat i po, tako da smo već počeli da razmišljamo kako ćemo stići na let za Čikago, pošto je razlika u letovima bila samo oko sat i po. Stizem u Beč oko 15 do 11, ulazimo u bus koji nas vodi do sledećeg terminala, počinjemo da trčimo kao Kenijci na Olimpijadi i dolazimo do šaltera gde nam jedna simpatična Austrijanka kaže da je avion otišao. Međutim, kolega je ispravlja i upućuje nas na gejt ne znam koji broj, gde nas je sačekala kontrola. Sve je bilo gotovo za par minuta, sedamo u drugi bus koji nas vozi do aviona, preskačemo dvadeset stepenika, zatvaraju se vrata i krećemo dalje.

Treba li da spomenem da je avion ogroman, da smo pešačili pet minuta do svojih sedišta, displeji ispred nas, muzika, filmovi, posluženje non-stop. Uspeli smo da odspavamo nekih sat vremena i vreme je tako brzo prošlo da smo već gledali Mičigenska jezera ispod nas. Međutim, čim smo izašli iz džambo džeta, odmah problemi. Prvo, pešačili smo dobroh 15 minuta do carine, a zatim smo se uverili da naše torbe nisu uspele da se ukrcaju na let. Prijavili smo to na šalteru Autrijanaca i krenuli ka izlazu. Gledali smo okolo i videli da nema natpisa sa našim imenima, ali pojavljuje se jedan plavokosi maldić i pita nas za imena. Bio je to Ben, konobar iz kluba, o kojem smo već čuli dosta lepih stvari. Ubacio nas je u kombi ili van kako god, i krenuli smo ka našem krajnjem odredištu. Prvi utisak: veliki aerodrom, velika kola, velike zgrade, veliki putevi! Sve je tako "huge"! Dobrodošli u Ameriku, zemlju iz snova!