Pozdrav svima koji će čitati ovaj blog! Prvo, zašto sam mu dao ovako ime. J-1 je ime vize koju smo dobili za boravak u USA i ta skraćenica me odmah asocirala da sam ja još jedan student koji je otišao da radi u USA i da vidi da li je stvarno Amerika zemlja obećana. 

Ja ću ovaj blog početi retroaktivno, jer od ovolikog broja dešavanja nisam uspeo da započnem njegovo pisanje. Pa da se vratimo u prošli utorak. Taj dan će ostati urezan u mojoj glavi sve dok budem postojao na ovom svetu, jer tog dana sam postao profesor informatike, tj. završio sam fakultet. To je ono o čemu sam razmišljao svih ovih godina, od onog trenutka kad sam prešao prag osnovne škole i seo prvi put u đačku klupu. Dok pišem ove redove, gotovo je da mi krenu suze, jer ne mogu da verujem da je toliko godina prošlo od tog događaja i da sam izdržao toliko neprestanih borbi, pobeda, poraza i svega ostalog što mi je ovaj period doneo. Možda ću jednog dana napisati i knjigu o tom periodu, jer je stvarno bio neverovatan i mislim da se nikada neće ponoviti! 

S, druge strane brišem suze, stajem ispred ogledala i kažem sebi "Hej, pa to je samo jedan stepenik! Biće ih još hiljadu! Samo polako!". I jeste tako. Prvi naredni došao je ubrzo. Spakovao sam se istog dana i tu noć krenuo za Beograd, odakle smo moj drug Žarko i ja imali let, najpre za Beč, a zatim za Čikago. Sve se tako brzo izdešavalo, pozdravili smo se sa Milevom, Radojkom, Radom i Dojčilom i prešli famoznu žutu liniju još uvek nesvesni da idemo na tako dalek i dug put. Let do Beča je kasnio skoro sat i po, tako da smo već počeli da razmišljamo kako ćemo stići na let za Čikago, pošto je razlika u letovima bila samo oko sat i po. Stizem u Beč oko 15 do 11, ulazimo u bus koji nas vodi do sledećeg terminala, počinjemo da trčimo kao Kenijci na Olimpijadi i dolazimo do šaltera gde nam jedna simpatična Austrijanka kaže da je avion otišao. Međutim, kolega je ispravlja i upućuje nas na gejt ne znam koji broj, gde nas je sačekala kontrola. Sve je bilo gotovo za par minuta, sedamo u drugi bus koji nas vozi do aviona, preskačemo dvadeset stepenika, zatvaraju se vrata i krećemo dalje.

Treba li da spomenem da je avion ogroman, da smo pešačili pet minuta do svojih sedišta, displeji ispred nas, muzika, filmovi, posluženje non-stop. Uspeli smo da odspavamo nekih sat vremena i vreme je tako brzo prošlo da smo već gledali Mičigenska jezera ispod nas. Međutim, čim smo izašli iz džambo džeta, odmah problemi. Prvo, pešačili smo dobroh 15 minuta do carine, a zatim smo se uverili da naše torbe nisu uspele da se ukrcaju na let. Prijavili smo to na šalteru Autrijanaca i krenuli ka izlazu. Gledali smo okolo i videli da nema natpisa sa našim imenima, ali pojavljuje se jedan plavokosi maldić i pita nas za imena. Bio je to Ben, konobar iz kluba, o kojem smo već čuli dosta lepih stvari. Ubacio nas je u kombi ili van kako god, i krenuli smo ka našem krajnjem odredištu. Prvi utisak: veliki aerodrom, velika kola, velike zgrade, veliki putevi! Sve je tako "huge"! Dobrodošli u Ameriku, zemlju iz snova!