J-1 - Jos jedan

Verovali ili ne, za ovih deset dana, bili smo čak tri puta u Čikagu, inače je sat vremena vožnje od kluba, i to sve tako spontano, pa je zbog toga valjda i bilo super. Verujte mi, nekada mi se desi da ne izađem ceo dan iz kluba da vidim kakvo je vreme napolju. Prvi put, otišli smo dva dan posle dolaska sa Anjinim Facebook drugo, Amerikanac jordanskog porekla, vozi neku besnu E klasu, nismo ni osetili put do Čikaga. Posle nekih 45 minuta vožnje pred nama se ukazala gomila nebodera koji su u mraku tako osvetljeni, više ličili na neke ogromne jelke. Džejmi nas je provozao po downtown-u, da nam pokaže gde je šta u Čikagu i stvarno sam se izgubio od gledanja u vis. Krenem da gledam vrh zgrade i tada počinje da mi se gubi ravnoteža, jer moj pogled ne može da dopre do vrha tako lako. Strašno dobar osećaj! Grad je fenomenalan, prostrane avenije, ogromne zgrade, gomila limuzina, bezbroj restorana i kafea, fancy brendovi, načičkani neboderi gde se ne zna koji je lepši od kojeg. I kao šlag na tortu odlazimo na vrh Hankok centra, 96. sprat. Stigli smo gore za minut, majke mi. Na vrhu je bar sa ogromnim staklima, gde se Čikago vidi kao na dlanu. Mislim da mi je u tom trenutku zastao dah, jer nisam verovao da se to meni dešava. Ali, osvrnuo sam se okolo i video da sam ja stvarno deo toga. Mnogo sam srećan što imam priliku da gledam Čikago kao na dlanu u svoje 23. godine. Da, ali to je još samo jedan grad i nizu. Biće ih još, sigurno!

Tu smo i završili svoj prvi odlazak u Čikago. U povratku sam se ušuškao u kožno nemačko sedište i probudih se na parkingu kluba. Legao sam tu noć sa osmehom! Sledeći put smo krenuli smo sa Benom, ali ovaj put oko podneva. Otišli smo da Palatine i ostavili kola, ali gužva na putu nas je sprečila da stignemo na voz, pa smo morali sačekati sledeći. To vreme smo prekratili u restoranu na doručku, supica i neki sendviči. Seli smo u sledeći voz i vozili narednih sat vremena. Dok smo putovali, čini mi se da sam stalno bio u istom mestu, jer gradići su tako slični, da imaš osećaj da voz stoji u mestu. I nakon izvesnog vremena pred nama su se opet ukazali ti prelepi neboderi. Mislim da je ta slika sad bila još lepša, jer ih ima tako mnogo, da kad bih birao i tri najlepša. ne bih mogao da se odlučim tako lako. Najviši je Sers tower, pa posle njega Hankok centar. Međutim, pošto oni niču kao pečurke posle kiše, veoma lako se može desiti da uskoro naprave još veći. 

Kad smo izašli sa stanice. dočekalo nas je grozno vreme, veoma hladan vetar, da sam se uplašio da će nas odvući na drugu stranu. Nije ni čudo što ovaj grad zovu grad vetrova! Krenuli smo Madison avenijom i tu nam je Ben rekao da sve ulice južno od nje nose nazive po bivšim Američkim predsednicima. Krenuli smo u tom smeru, pa smo skretali prema Benovoj školi i prema jezeru, a svo vreme pokušavao sam dok hodam da gledam u vrhove zgrade. Međutim, par puta mi se dobro zavrtelo u glavi, tako da nisam to više pokušavao. Kao što sam već rekao, grad nudi svu moguću vrstu zabave, i veoma je čist. Na ulicama skoro da nema parkiranja, već postoji gomila garaža sa po deset i više spratova. Parking je veoma skup, na šta se svi žale. Posle vetrovite šetnje, stigli smo na Roosvelt University, Benovu školu koja ima enterijer kao Titanik. Popeli smo se na sprat i Ben nas je odveo do prozora, gde on često sedi u pauzi. Sa njega se pruža fenomenalan poged na jezero Mičigen i na ogromnu Magičnu fontanu. Nema samo Barselona takvu mada je ova slična. Nakon što je Ben predao neke papire, krenuli smo ka fontani i ka ogromnom(da li moram više da ponavljam ovaj pridev) parku, gde se leti održava festival na kome svira veliki broj rock grupa, i poznatih i unknown. Malo smo se prošetali po parki i odlučili da pređemo na drugu stranu preko nekog novog mosta koji je sav izuvijan. Inače je izuvijan i ima neki spiralni oblik. Na drugoj strani na most se nastavlja letnja pozornica, koja je prelepa, takođe od aluminijuma, i na kojoj se leti takođe svaki drugi dan održava neka opera, predstava, balet, itd. I završni deo ovoj aluminijumskog dela je nešto što je visoko oko pet metara, i ima oblik kao da ste uzeli ogromnu žvaku i savili je na pola. E, tu gde je savijena možete da stanete ispod ida vidite sebe u 20 projekcija! Vauuuu! Ostao sam bez teksta! Koji drogu je koristio ovaj umetnik što je kreirao! Boga pitaj!

Posle tako duge i vetrom začinjene šetnje, seli smo u Inteligenciu na kaficu da se malo odmorimo. Cafe pravi Njujorški, nema šta. Dok smo nekako ispili kafu od tri deci, odlučili smo da idemo malo na plažu jezera da vidimo i taj deo. Ljudi, kakav je to kvalitetan vetar bio, da sam pomislio da nas odnese tri bloka dalje. Jednom rečju, užas! Nakon toga smo otišli u neku zabavni parkić koji se nalazi na dokovima. Zabava, hrana, piće, pa sve u krug. Jedina zanimljiva stvar bila su neka ogledala, koja kad stanete ispred njih noge su vam dugačke metar i po, a glava vam je kao lubenica od 20 kila. Takoreći, ko da ste retardi! Tu smo odšetali nekih sat i vremena i ponovo se uputili ka centru, ulica Magnficent mile. Puna je stranih i domaćih brendova, kompanija, atrakcija, hotela, baš svačega. Malo smo svratili do Najkija i Guess-a. Hteo sam da probam jedan sat koji sam tražio već odavno, ali simpatična Azijatkinja nije mogla da otključa policu. Samo sam se nasmejao i rekao joj da poprave dok ne budem opet dolazio. Kad smo i taj deo završili, odlučili smo da je vreme za povratak. Usput smo videli još prelepih nebodera, gde nam je Ben rekao da ih prave za nekih dve godine. Što bih rekao Mrkonjić "Sve u roku!". 

U vozu nas je startovao jedan Amerikanac, koji radi za United Airlines. Poručio nam je da se vratimo brodom kući, jer do Oktobra verovatno neće biti više aerodroma koji će biti pretvoreni u bolnice, piloti će se prekvalifikovati u doktore, piste će biti fudbalski tereni. Znao je par stvarčica o Srbiji što nas je baš oduševilo. Posle još jednog sata vožnje, stigli smo u Woodfield, najveći šoping mol u Čikagu. Stvarno je huge, ima mnogo dobrih stvari. Posle iscrpne šetnje, seli smo u restoran gde smo za 8$ mogli da jedemo iz salad bara koliko smo hteli. U trenutku sam se osećao kao naši članovi! Bio je to kraj još jednog lepog dana u ovoj zemlji iz snova.

Juče sam sa Benom nakon završetka posla, krenuo u šoping. Juče sam takođe primio svoju prvu platu, 185$ za 4 dana, nije loše. Nakon banke, ponovo smo otišli u Woodfield. U JCPenny-ju smo naleteli na Leviske original 30$! Ej, pa toliko nisu farmerke na buvljaku u Ljubiću! Trenerke Nike i Adidas, 50-80$ cela. O mz God, da li ja ovo sanjam opet? Ne,ne! Ben je uzeo jednu za sebe, ja ću sledeći put. Sve je tako primamljivo, samo čini mi se ako se mnogo uživite da možete imati glavobolju. Još jedna fora. Sve cene su izražene bez poreza, tako da nemojte se začuditi ako platite više na kasi! Vodite računa! Nastavili smo šetnju. Najpre smo se dobro isprskali raznim parfemima, tako da su nam nosevi bili burned. Svratili smo u Fossil, probao sam jedan sat, mnogo je lep, ali reko ajde da razmislim da pa ću videti kasnije da ga uzmem. Moraju prvo dugovi da se vraćaju!

Sišli smo u Macys. Vauu, kakva radnja. Ima mnogo dobrih brendova, Ralph Lauren, Calvin Klein, Tommy, Guess, itd. Pored regularne garderobe, ima uvek nekih sniženja. Posebno smo se zadržali Calvin-a. Rekao sam sebi moraš uzeti kasnije nešto od ovoga, mnogo je kvalitetno, a cene su manje nego u Čačku. I na kraju, opet kod satova. Finally! Našao sam Guess-ov sat koji sam tako dugo tražio, dvoumio sam se šta da radim. Ben mi je ponudio da plati, pa kad budem imao keš da mu vratim. Rekao sam odoh da probam opet Fossil, pa ću doći. Međutim, samo smo bacili pogled na jedan Armani, i Ben mi reče možeš da kupiš dva za ovaj jedan. Yes! Kupio sam svoj prvi sat! Posle toliko dugo vremena i pretrage na netu konačno je moj. Mislim da je ovo poslednji sa crnom narukvicom koji ima u USA. Tako sam potrošio pola svoje prve američke plate. Jole, izvini! Vraćam dugove na vreme, bez brige. Posle smo otišli do Džeremija da ga poupimo i seli smo u Irish pub. Ostali smo nekih sat i po, pa smo se premestili u drugi, piano bar. On je malo ekskluzivniji, a Ben i ja smo bili obučeni kao klošari, ali ovde to nema veze. Samo su nas pitali da li želite sto. Tu je pala još jedna tura i bilo je vreme za povratak. Samo sam uspeo da kupim čips i keks, jer je odelenje sa alkoholom bilo zatvoreno. Žaža će poludeti. Međutim, spasao nas Ben, Imao je nekoliko kod sebe, pa smo ostali do pred ponoć sa njim, zbijajući šale i komentarišući ove dve Ruskinje. Sad moram da vas napustim, moram da idem na posao. Imamo večeras ogromnu žuraju, 360 ljudi. Oprostite ako ima nekih grešaka u kucanju. Ispraviću sutra! Pozz

Izvinite, išao sam malo da prošetam oko kluba. Upoznao sam gospodina Švarca, dok je vežbao udarce za golf. Fin čovek i bogami dobro udara tu malu žutu lopticu. Okej, vraćam se gde sam stao.

Ben nas je pokupio na O'hare i krenuli smo ka Long Grove. Usput smo videli da je Amerika zapravo ista kao na filmovima, tako je sve stereotipno, tako da ćete uvek naleteti na slične zgrade. Posle nekih pola sasta vožnje, stižemo u oblast Long Grove, koja je puna zelenila, lepih kuća. Inače, to je istorijsko selo sa tradicijom od skoro hiljadu godina. U centru postoji desetak radnjica sa suvenirima, pićima, hranom, i ostalim zanimljivim stvarčicama koje možete da nađete samo ovde. Ali, o tome kasnije. Napokon, stižemo u klub. Incredible! Samo to ću reći. Cveće, jezera, golf tereni. Sve je kao na filmu. O Bože, pomislio sam da sanjamo. Ne, to je mesto koje smo izabrali da radimo kad smo dobijali ponude. Nekih dva, tri minuta se vozimo od ulaza do zgrade kluba. Zamislite koliki je to prostor! Na parkingu,Yugo, Zastava 101, Dacia...Ne, ne! Ni jedan auto nije ispod trideset hiljada zelenih novčanica. Sad mi je jasno ko je naša klijentela!

Ulazimo u klub gde nas dočekuju ambijent kao sa Titanika. Ah, tako izgleda mesto na koje dolaze Jevreji da se zabavljaju i druže. Unutra se upoznajemo sa Martinom, Aureliom, Gevinom, Karen. Svi su tako ljubazni. Nemoguće da bi bilo istinito, ali tako je! Pomislili smo da je to tako sa svakim novim članom. Ok, guys! We 'll broke your backbones later! :). Dobijamo ključeve od soba. Dolazi mi da pitam jel ovo neki hotel gde smo došli na odmor, malo duži. Ne, to će biti naša spavaća soba narednih četiri meseca. Zatim nas Ben vodi okolo kako bi nam pokazao gde je šta u klubu. Restoran, bar, bašta, bazen, golf tereni, teniski tereni, jezera. Mislim da ovo nije za opisivanje. Poslaću vam slike ovih dana i sami zaključite.

 Svaki sledeći dan koji smo proveli u klubu, upoznali smo neke nove likove. Julie, Amerikanka poljskog porekla, radi sa nama kao server, fina devojka. Herardo, Meksikanac, malo stariji od nas koji odlčno zna srpske psovke. To ću vam već reći kad dođem kući. Jesus i Alex, Mesikanci, baseri, fenomenalni momci. Olja, Beloruskinja, mlađa je od nas, malo mlohava, a hoće da bude lider :)! Mislim, u Belorusiji! Anja, Ruskinja, original 100%! Zna šta hoće, opasna je, svesna svoje atraktivnosti zavodi sve momke po klubu. Nije ni čudo što ima jedno sto "prijatelja", što ovih sa Facebook-a,što ostalih. Viktor, Bugarin, stariji od nas takođe, OK lik. Met, Amerikanac, tenis pro, extra lik koji takođe zna bezobrazne srpske reči. Izgleda da ih je Draško dobro naučio za prethodne dve godine. Najgore je to što teraju i mene da ih još doučim! Strašno! I posle gomile Meksikanaca, Gvadalupea, Danijela, Izraela, Alisija, Hesusa, Dejvida, Paćita, Urbana, Andrea i još mnogo ostalih(ovo je samo jedna grupa u kojoj svi imaju brkove), najbolji lik je ubedljivo Ben, Amerikanac, sa kojim se ovde najviše družimo. On nam je definitivno razbio predrasude o Amerikancima. 

E, da imamo još par spasilaca i spasiteljica, jedna je baš slatka, Alisa. Moram malo češće na bazen, pa da počnem da se davim sa voodm :)!

Mada svi su tako ljubazni, pa čak i mala deca koja kad traže nešto oslovljavaju nas sa Sir i koja se takođe velikodušno zahvale kad im doneseš to što su tražili. To još nisam sreo kod nas! Što se tiče članova, sve je to fna Jevrejska gospoda. Ne znam da li sam vam rekao, ali svaki član izdvaja godišnje po 20 hiljada dolara za članarinu i plus donacije od istih za hranu, golf terene, uređivanje, a ima 300 članova. Član se postaje samo ako ste kroz život postali uspešni u nečemu. Ne čudi me što je Majkl Džordan takođe član ovog prestižnog kluba! A Toni Kukoč dolazi da igra golf veoma često. Restoran, gril bar, svečana sala, prostorija za odmor, ne zna se šta je bolje od čega. Ali, uskoro će slike, pa sami prosudite. Članova ima svakakvih, i onih koji će sa vama da se našale i onih koji vas posmatraju kao njihove sluge, što kažu "u svakom žitu ima kukolja". Upoznao sam već par članova sa kojima redovno prozborim po koju reč, jer u stvari mi smo ovde jedna velika porodica. Pre neki dan Ben me pozvao da se upoznam sa jednom porodicom. Otac koji liči na Soprana iz istoimene serije, me pita koliko godina imam. Ja rekoh 24, a on odmah pokazuje kao starijoj Amandi, koja je bezveze, i ka mlađoj Kori, 19, koja je kao šećer. Samo sam se nasmejao, jer nisam želeo da mu kažem da neću još da se ženim. I da mi ne treba njihova lova! nego hoći pošteno da zarađujem svoj profesorski hleb! :)             

Moramo da naučimo ceo meni, jer većina gostiju voli da izvoljeva, jer im je teško da sami iseku krompir, pa bolje to da uradi Mexican boz, nego oni. Teška fizikalija, jel da? Međutim, kako vreme prolazi, shvataš da oni gotovo uvek jedu ista jela, tako da to više neće biti problem uskoro. I sa ovim bih završio ovaj deo priče. Ako imate nekih pitanja, znate gde možete da me nađete! Trenutno sam u Bratstva Jedinstva 5, Long Grove, 60047! :)

Pozdrav svima koji će čitati ovaj blog! Prvo, zašto sam mu dao ovako ime. J-1 je ime vize koju smo dobili za boravak u USA i ta skraćenica me odmah asocirala da sam ja još jedan student koji je otišao da radi u USA i da vidi da li je stvarno Amerika zemlja obećana. 

Ja ću ovaj blog početi retroaktivno, jer od ovolikog broja dešavanja nisam uspeo da započnem njegovo pisanje. Pa da se vratimo u prošli utorak. Taj dan će ostati urezan u mojoj glavi sve dok budem postojao na ovom svetu, jer tog dana sam postao profesor informatike, tj. završio sam fakultet. To je ono o čemu sam razmišljao svih ovih godina, od onog trenutka kad sam prešao prag osnovne škole i seo prvi put u đačku klupu. Dok pišem ove redove, gotovo je da mi krenu suze, jer ne mogu da verujem da je toliko godina prošlo od tog događaja i da sam izdržao toliko neprestanih borbi, pobeda, poraza i svega ostalog što mi je ovaj period doneo. Možda ću jednog dana napisati i knjigu o tom periodu, jer je stvarno bio neverovatan i mislim da se nikada neće ponoviti! 

S, druge strane brišem suze, stajem ispred ogledala i kažem sebi "Hej, pa to je samo jedan stepenik! Biće ih još hiljadu! Samo polako!". I jeste tako. Prvi naredni došao je ubrzo. Spakovao sam se istog dana i tu noć krenuo za Beograd, odakle smo moj drug Žarko i ja imali let, najpre za Beč, a zatim za Čikago. Sve se tako brzo izdešavalo, pozdravili smo se sa Milevom, Radojkom, Radom i Dojčilom i prešli famoznu žutu liniju još uvek nesvesni da idemo na tako dalek i dug put. Let do Beča je kasnio skoro sat i po, tako da smo već počeli da razmišljamo kako ćemo stići na let za Čikago, pošto je razlika u letovima bila samo oko sat i po. Stizem u Beč oko 15 do 11, ulazimo u bus koji nas vodi do sledećeg terminala, počinjemo da trčimo kao Kenijci na Olimpijadi i dolazimo do šaltera gde nam jedna simpatična Austrijanka kaže da je avion otišao. Međutim, kolega je ispravlja i upućuje nas na gejt ne znam koji broj, gde nas je sačekala kontrola. Sve je bilo gotovo za par minuta, sedamo u drugi bus koji nas vozi do aviona, preskačemo dvadeset stepenika, zatvaraju se vrata i krećemo dalje.

Treba li da spomenem da je avion ogroman, da smo pešačili pet minuta do svojih sedišta, displeji ispred nas, muzika, filmovi, posluženje non-stop. Uspeli smo da odspavamo nekih sat vremena i vreme je tako brzo prošlo da smo već gledali Mičigenska jezera ispod nas. Međutim, čim smo izašli iz džambo džeta, odmah problemi. Prvo, pešačili smo dobroh 15 minuta do carine, a zatim smo se uverili da naše torbe nisu uspele da se ukrcaju na let. Prijavili smo to na šalteru Autrijanaca i krenuli ka izlazu. Gledali smo okolo i videli da nema natpisa sa našim imenima, ali pojavljuje se jedan plavokosi maldić i pita nas za imena. Bio je to Ben, konobar iz kluba, o kojem smo već čuli dosta lepih stvari. Ubacio nas je u kombi ili van kako god, i krenuli smo ka našem krajnjem odredištu. Prvi utisak: veliki aerodrom, velika kola, velike zgrade, veliki putevi! Sve je tako "huge"! Dobrodošli u Ameriku, zemlju iz snova!