Verovali ili ne, za ovih deset dana, bili smo čak tri puta u Čikagu, inače je sat vremena vožnje od kluba, i to sve tako spontano, pa je zbog toga valjda i bilo super. Verujte mi, nekada mi se desi da ne izađem ceo dan iz kluba da vidim kakvo je vreme napolju. Prvi put, otišli smo dva dan posle dolaska sa Anjinim Facebook drugo, Amerikanac jordanskog porekla, vozi neku besnu E klasu, nismo ni osetili put do Čikaga. Posle nekih 45 minuta vožnje pred nama se ukazala gomila nebodera koji su u mraku tako osvetljeni, više ličili na neke ogromne jelke. Džejmi nas je provozao po downtown-u, da nam pokaže gde je šta u Čikagu i stvarno sam se izgubio od gledanja u vis. Krenem da gledam vrh zgrade i tada počinje da mi se gubi ravnoteža, jer moj pogled ne može da dopre do vrha tako lako. Strašno dobar osećaj! Grad je fenomenalan, prostrane avenije, ogromne zgrade, gomila limuzina, bezbroj restorana i kafea, fancy brendovi, načičkani neboderi gde se ne zna koji je lepši od kojeg. I kao šlag na tortu odlazimo na vrh Hankok centra, 96. sprat. Stigli smo gore za minut, majke mi. Na vrhu je bar sa ogromnim staklima, gde se Čikago vidi kao na dlanu. Mislim da mi je u tom trenutku zastao dah, jer nisam verovao da se to meni dešava. Ali, osvrnuo sam se okolo i video da sam ja stvarno deo toga. Mnogo sam srećan što imam priliku da gledam Čikago kao na dlanu u svoje 23. godine. Da, ali to je još samo jedan grad i nizu. Biće ih još, sigurno!

Tu smo i završili svoj prvi odlazak u Čikago. U povratku sam se ušuškao u kožno nemačko sedište i probudih se na parkingu kluba. Legao sam tu noć sa osmehom! Sledeći put smo krenuli smo sa Benom, ali ovaj put oko podneva. Otišli smo da Palatine i ostavili kola, ali gužva na putu nas je sprečila da stignemo na voz, pa smo morali sačekati sledeći. To vreme smo prekratili u restoranu na doručku, supica i neki sendviči. Seli smo u sledeći voz i vozili narednih sat vremena. Dok smo putovali, čini mi se da sam stalno bio u istom mestu, jer gradići su tako slični, da imaš osećaj da voz stoji u mestu. I nakon izvesnog vremena pred nama su se opet ukazali ti prelepi neboderi. Mislim da je ta slika sad bila još lepša, jer ih ima tako mnogo, da kad bih birao i tri najlepša. ne bih mogao da se odlučim tako lako. Najviši je Sers tower, pa posle njega Hankok centar. Međutim, pošto oni niču kao pečurke posle kiše, veoma lako se može desiti da uskoro naprave još veći. 

Kad smo izašli sa stanice. dočekalo nas je grozno vreme, veoma hladan vetar, da sam se uplašio da će nas odvući na drugu stranu. Nije ni čudo što ovaj grad zovu grad vetrova! Krenuli smo Madison avenijom i tu nam je Ben rekao da sve ulice južno od nje nose nazive po bivšim Američkim predsednicima. Krenuli smo u tom smeru, pa smo skretali prema Benovoj školi i prema jezeru, a svo vreme pokušavao sam dok hodam da gledam u vrhove zgrade. Međutim, par puta mi se dobro zavrtelo u glavi, tako da nisam to više pokušavao. Kao što sam već rekao, grad nudi svu moguću vrstu zabave, i veoma je čist. Na ulicama skoro da nema parkiranja, već postoji gomila garaža sa po deset i više spratova. Parking je veoma skup, na šta se svi žale. Posle vetrovite šetnje, stigli smo na Roosvelt University, Benovu školu koja ima enterijer kao Titanik. Popeli smo se na sprat i Ben nas je odveo do prozora, gde on često sedi u pauzi. Sa njega se pruža fenomenalan poged na jezero Mičigen i na ogromnu Magičnu fontanu. Nema samo Barselona takvu mada je ova slična. Nakon što je Ben predao neke papire, krenuli smo ka fontani i ka ogromnom(da li moram više da ponavljam ovaj pridev) parku, gde se leti održava festival na kome svira veliki broj rock grupa, i poznatih i unknown. Malo smo se prošetali po parki i odlučili da pređemo na drugu stranu preko nekog novog mosta koji je sav izuvijan. Inače je izuvijan i ima neki spiralni oblik. Na drugoj strani na most se nastavlja letnja pozornica, koja je prelepa, takođe od aluminijuma, i na kojoj se leti takođe svaki drugi dan održava neka opera, predstava, balet, itd. I završni deo ovoj aluminijumskog dela je nešto što je visoko oko pet metara, i ima oblik kao da ste uzeli ogromnu žvaku i savili je na pola. E, tu gde je savijena možete da stanete ispod ida vidite sebe u 20 projekcija! Vauuuu! Ostao sam bez teksta! Koji drogu je koristio ovaj umetnik što je kreirao! Boga pitaj!

Posle tako duge i vetrom začinjene šetnje, seli smo u Inteligenciu na kaficu da se malo odmorimo. Cafe pravi Njujorški, nema šta. Dok smo nekako ispili kafu od tri deci, odlučili smo da idemo malo na plažu jezera da vidimo i taj deo. Ljudi, kakav je to kvalitetan vetar bio, da sam pomislio da nas odnese tri bloka dalje. Jednom rečju, užas! Nakon toga smo otišli u neku zabavni parkić koji se nalazi na dokovima. Zabava, hrana, piće, pa sve u krug. Jedina zanimljiva stvar bila su neka ogledala, koja kad stanete ispred njih noge su vam dugačke metar i po, a glava vam je kao lubenica od 20 kila. Takoreći, ko da ste retardi! Tu smo odšetali nekih sat i vremena i ponovo se uputili ka centru, ulica Magnficent mile. Puna je stranih i domaćih brendova, kompanija, atrakcija, hotela, baš svačega. Malo smo svratili do Najkija i Guess-a. Hteo sam da probam jedan sat koji sam tražio već odavno, ali simpatična Azijatkinja nije mogla da otključa policu. Samo sam se nasmejao i rekao joj da poprave dok ne budem opet dolazio. Kad smo i taj deo završili, odlučili smo da je vreme za povratak. Usput smo videli još prelepih nebodera, gde nam je Ben rekao da ih prave za nekih dve godine. Što bih rekao Mrkonjić "Sve u roku!". 

U vozu nas je startovao jedan Amerikanac, koji radi za United Airlines. Poručio nam je da se vratimo brodom kući, jer do Oktobra verovatno neće biti više aerodroma koji će biti pretvoreni u bolnice, piloti će se prekvalifikovati u doktore, piste će biti fudbalski tereni. Znao je par stvarčica o Srbiji što nas je baš oduševilo. Posle još jednog sata vožnje, stigli smo u Woodfield, najveći šoping mol u Čikagu. Stvarno je huge, ima mnogo dobrih stvari. Posle iscrpne šetnje, seli smo u restoran gde smo za 8$ mogli da jedemo iz salad bara koliko smo hteli. U trenutku sam se osećao kao naši članovi! Bio je to kraj još jednog lepog dana u ovoj zemlji iz snova.

Juče sam sa Benom nakon završetka posla, krenuo u šoping. Juče sam takođe primio svoju prvu platu, 185$ za 4 dana, nije loše. Nakon banke, ponovo smo otišli u Woodfield. U JCPenny-ju smo naleteli na Leviske original 30$! Ej, pa toliko nisu farmerke na buvljaku u Ljubiću! Trenerke Nike i Adidas, 50-80$ cela. O mz God, da li ja ovo sanjam opet? Ne,ne! Ben je uzeo jednu za sebe, ja ću sledeći put. Sve je tako primamljivo, samo čini mi se ako se mnogo uživite da možete imati glavobolju. Još jedna fora. Sve cene su izražene bez poreza, tako da nemojte se začuditi ako platite više na kasi! Vodite računa! Nastavili smo šetnju. Najpre smo se dobro isprskali raznim parfemima, tako da su nam nosevi bili burned. Svratili smo u Fossil, probao sam jedan sat, mnogo je lep, ali reko ajde da razmislim da pa ću videti kasnije da ga uzmem. Moraju prvo dugovi da se vraćaju!

Sišli smo u Macys. Vauu, kakva radnja. Ima mnogo dobrih brendova, Ralph Lauren, Calvin Klein, Tommy, Guess, itd. Pored regularne garderobe, ima uvek nekih sniženja. Posebno smo se zadržali Calvin-a. Rekao sam sebi moraš uzeti kasnije nešto od ovoga, mnogo je kvalitetno, a cene su manje nego u Čačku. I na kraju, opet kod satova. Finally! Našao sam Guess-ov sat koji sam tako dugo tražio, dvoumio sam se šta da radim. Ben mi je ponudio da plati, pa kad budem imao keš da mu vratim. Rekao sam odoh da probam opet Fossil, pa ću doći. Međutim, samo smo bacili pogled na jedan Armani, i Ben mi reče možeš da kupiš dva za ovaj jedan. Yes! Kupio sam svoj prvi sat! Posle toliko dugo vremena i pretrage na netu konačno je moj. Mislim da je ovo poslednji sa crnom narukvicom koji ima u USA. Tako sam potrošio pola svoje prve američke plate. Jole, izvini! Vraćam dugove na vreme, bez brige. Posle smo otišli do Džeremija da ga poupimo i seli smo u Irish pub. Ostali smo nekih sat i po, pa smo se premestili u drugi, piano bar. On je malo ekskluzivniji, a Ben i ja smo bili obučeni kao klošari, ali ovde to nema veze. Samo su nas pitali da li želite sto. Tu je pala još jedna tura i bilo je vreme za povratak. Samo sam uspeo da kupim čips i keks, jer je odelenje sa alkoholom bilo zatvoreno. Žaža će poludeti. Međutim, spasao nas Ben, Imao je nekoliko kod sebe, pa smo ostali do pred ponoć sa njim, zbijajući šale i komentarišući ove dve Ruskinje. Sad moram da vas napustim, moram da idem na posao. Imamo večeras ogromnu žuraju, 360 ljudi. Oprostite ako ima nekih grešaka u kucanju. Ispraviću sutra! Pozz