J-1 - Jos jedan

Izvinite, išao sam malo da prošetam oko kluba. Upoznao sam gospodina Švarca, dok je vežbao udarce za golf. Fin čovek i bogami dobro udara tu malu žutu lopticu. Okej, vraćam se gde sam stao.

Ben nas je pokupio na O'hare i krenuli smo ka Long Grove. Usput smo videli da je Amerika zapravo ista kao na filmovima, tako je sve stereotipno, tako da ćete uvek naleteti na slične zgrade. Posle nekih pola sasta vožnje, stižemo u oblast Long Grove, koja je puna zelenila, lepih kuća. Inače, to je istorijsko selo sa tradicijom od skoro hiljadu godina. U centru postoji desetak radnjica sa suvenirima, pićima, hranom, i ostalim zanimljivim stvarčicama koje možete da nađete samo ovde. Ali, o tome kasnije. Napokon, stižemo u klub. Incredible! Samo to ću reći. Cveće, jezera, golf tereni. Sve je kao na filmu. O Bože, pomislio sam da sanjamo. Ne, to je mesto koje smo izabrali da radimo kad smo dobijali ponude. Nekih dva, tri minuta se vozimo od ulaza do zgrade kluba. Zamislite koliki je to prostor! Na parkingu,Yugo, Zastava 101, Dacia...Ne, ne! Ni jedan auto nije ispod trideset hiljada zelenih novčanica. Sad mi je jasno ko je naša klijentela!

Ulazimo u klub gde nas dočekuju ambijent kao sa Titanika. Ah, tako izgleda mesto na koje dolaze Jevreji da se zabavljaju i druže. Unutra se upoznajemo sa Martinom, Aureliom, Gevinom, Karen. Svi su tako ljubazni. Nemoguće da bi bilo istinito, ali tako je! Pomislili smo da je to tako sa svakim novim članom. Ok, guys! We 'll broke your backbones later! :). Dobijamo ključeve od soba. Dolazi mi da pitam jel ovo neki hotel gde smo došli na odmor, malo duži. Ne, to će biti naša spavaća soba narednih četiri meseca. Zatim nas Ben vodi okolo kako bi nam pokazao gde je šta u klubu. Restoran, bar, bašta, bazen, golf tereni, teniski tereni, jezera. Mislim da ovo nije za opisivanje. Poslaću vam slike ovih dana i sami zaključite.

 Svaki sledeći dan koji smo proveli u klubu, upoznali smo neke nove likove. Julie, Amerikanka poljskog porekla, radi sa nama kao server, fina devojka. Herardo, Meksikanac, malo stariji od nas koji odlčno zna srpske psovke. To ću vam već reći kad dođem kući. Jesus i Alex, Mesikanci, baseri, fenomenalni momci. Olja, Beloruskinja, mlađa je od nas, malo mlohava, a hoće da bude lider :)! Mislim, u Belorusiji! Anja, Ruskinja, original 100%! Zna šta hoće, opasna je, svesna svoje atraktivnosti zavodi sve momke po klubu. Nije ni čudo što ima jedno sto "prijatelja", što ovih sa Facebook-a,što ostalih. Viktor, Bugarin, stariji od nas takođe, OK lik. Met, Amerikanac, tenis pro, extra lik koji takođe zna bezobrazne srpske reči. Izgleda da ih je Draško dobro naučio za prethodne dve godine. Najgore je to što teraju i mene da ih još doučim! Strašno! I posle gomile Meksikanaca, Gvadalupea, Danijela, Izraela, Alisija, Hesusa, Dejvida, Paćita, Urbana, Andrea i još mnogo ostalih(ovo je samo jedna grupa u kojoj svi imaju brkove), najbolji lik je ubedljivo Ben, Amerikanac, sa kojim se ovde najviše družimo. On nam je definitivno razbio predrasude o Amerikancima. 

E, da imamo još par spasilaca i spasiteljica, jedna je baš slatka, Alisa. Moram malo češće na bazen, pa da počnem da se davim sa voodm :)!

Mada svi su tako ljubazni, pa čak i mala deca koja kad traže nešto oslovljavaju nas sa Sir i koja se takođe velikodušno zahvale kad im doneseš to što su tražili. To još nisam sreo kod nas! Što se tiče članova, sve je to fna Jevrejska gospoda. Ne znam da li sam vam rekao, ali svaki član izdvaja godišnje po 20 hiljada dolara za članarinu i plus donacije od istih za hranu, golf terene, uređivanje, a ima 300 članova. Član se postaje samo ako ste kroz život postali uspešni u nečemu. Ne čudi me što je Majkl Džordan takođe član ovog prestižnog kluba! A Toni Kukoč dolazi da igra golf veoma često. Restoran, gril bar, svečana sala, prostorija za odmor, ne zna se šta je bolje od čega. Ali, uskoro će slike, pa sami prosudite. Članova ima svakakvih, i onih koji će sa vama da se našale i onih koji vas posmatraju kao njihove sluge, što kažu "u svakom žitu ima kukolja". Upoznao sam već par članova sa kojima redovno prozborim po koju reč, jer u stvari mi smo ovde jedna velika porodica. Pre neki dan Ben me pozvao da se upoznam sa jednom porodicom. Otac koji liči na Soprana iz istoimene serije, me pita koliko godina imam. Ja rekoh 24, a on odmah pokazuje kao starijoj Amandi, koja je bezveze, i ka mlađoj Kori, 19, koja je kao šećer. Samo sam se nasmejao, jer nisam želeo da mu kažem da neću još da se ženim. I da mi ne treba njihova lova! nego hoći pošteno da zarađujem svoj profesorski hleb! :)             

Moramo da naučimo ceo meni, jer većina gostiju voli da izvoljeva, jer im je teško da sami iseku krompir, pa bolje to da uradi Mexican boz, nego oni. Teška fizikalija, jel da? Međutim, kako vreme prolazi, shvataš da oni gotovo uvek jedu ista jela, tako da to više neće biti problem uskoro. I sa ovim bih završio ovaj deo priče. Ako imate nekih pitanja, znate gde možete da me nađete! Trenutno sam u Bratstva Jedinstva 5, Long Grove, 60047! :)

Pozdrav svima koji će čitati ovaj blog! Prvo, zašto sam mu dao ovako ime. J-1 je ime vize koju smo dobili za boravak u USA i ta skraćenica me odmah asocirala da sam ja još jedan student koji je otišao da radi u USA i da vidi da li je stvarno Amerika zemlja obećana. 

Ja ću ovaj blog početi retroaktivno, jer od ovolikog broja dešavanja nisam uspeo da započnem njegovo pisanje. Pa da se vratimo u prošli utorak. Taj dan će ostati urezan u mojoj glavi sve dok budem postojao na ovom svetu, jer tog dana sam postao profesor informatike, tj. završio sam fakultet. To je ono o čemu sam razmišljao svih ovih godina, od onog trenutka kad sam prešao prag osnovne škole i seo prvi put u đačku klupu. Dok pišem ove redove, gotovo je da mi krenu suze, jer ne mogu da verujem da je toliko godina prošlo od tog događaja i da sam izdržao toliko neprestanih borbi, pobeda, poraza i svega ostalog što mi je ovaj period doneo. Možda ću jednog dana napisati i knjigu o tom periodu, jer je stvarno bio neverovatan i mislim da se nikada neće ponoviti! 

S, druge strane brišem suze, stajem ispred ogledala i kažem sebi "Hej, pa to je samo jedan stepenik! Biće ih još hiljadu! Samo polako!". I jeste tako. Prvi naredni došao je ubrzo. Spakovao sam se istog dana i tu noć krenuo za Beograd, odakle smo moj drug Žarko i ja imali let, najpre za Beč, a zatim za Čikago. Sve se tako brzo izdešavalo, pozdravili smo se sa Milevom, Radojkom, Radom i Dojčilom i prešli famoznu žutu liniju još uvek nesvesni da idemo na tako dalek i dug put. Let do Beča je kasnio skoro sat i po, tako da smo već počeli da razmišljamo kako ćemo stići na let za Čikago, pošto je razlika u letovima bila samo oko sat i po. Stizem u Beč oko 15 do 11, ulazimo u bus koji nas vodi do sledećeg terminala, počinjemo da trčimo kao Kenijci na Olimpijadi i dolazimo do šaltera gde nam jedna simpatična Austrijanka kaže da je avion otišao. Međutim, kolega je ispravlja i upućuje nas na gejt ne znam koji broj, gde nas je sačekala kontrola. Sve je bilo gotovo za par minuta, sedamo u drugi bus koji nas vozi do aviona, preskačemo dvadeset stepenika, zatvaraju se vrata i krećemo dalje.

Treba li da spomenem da je avion ogroman, da smo pešačili pet minuta do svojih sedišta, displeji ispred nas, muzika, filmovi, posluženje non-stop. Uspeli smo da odspavamo nekih sat vremena i vreme je tako brzo prošlo da smo već gledali Mičigenska jezera ispod nas. Međutim, čim smo izašli iz džambo džeta, odmah problemi. Prvo, pešačili smo dobroh 15 minuta do carine, a zatim smo se uverili da naše torbe nisu uspele da se ukrcaju na let. Prijavili smo to na šalteru Autrijanaca i krenuli ka izlazu. Gledali smo okolo i videli da nema natpisa sa našim imenima, ali pojavljuje se jedan plavokosi maldić i pita nas za imena. Bio je to Ben, konobar iz kluba, o kojem smo već čuli dosta lepih stvari. Ubacio nas je u kombi ili van kako god, i krenuli smo ka našem krajnjem odredištu. Prvi utisak: veliki aerodrom, velika kola, velike zgrade, veliki putevi! Sve je tako "huge"! Dobrodošli u Ameriku, zemlju iz snova!