Iako naša država ne vodi dovoljno računa o svojim građanima, ja ću se uvek truditi da vodim računa o svojim čitaocima, jer vidim da su mi baš verni. Još jednom hvala im za to! Prvo, za sve one koji nemaju Facebook nalog, napravio sam lin na koje će biti postvaljene sve slike iz USA, tako da će uvek moći da provere da li ima nekih novih. Link se nalazi ispod
http://picasaweb.google.com/nikola.radojkovic
Na ovaj korak sam se odlučio, jer ne moram da smanjujem slike za blog i na taj način da vam upropašćujem doživljaj, već ovako na miru pogledate šta se sve dešava uporedo sa blogom, tako da ćete imati i vizuelan događaj u isto vreme. Pa da krenem!
Ovih dana je u Long Grovu bilo baš kišovito i obično posle toliih padavina, dolazilo je do nesnosne sparine, tako da smo se trudili i da ne izlazimo mnogo napolje. Ovo pogotovo može da škodi onima sa lošim sinusima(pronaći će se sami!, jer je stvarno velika vlažnost, a još gratis dobijate i vetar koji sve to pojačava. U sredu pre podne sam opet radio na žurci. Bio je to neki "luncheon", gde smo najpre posluživali neke đakonije kao što to rade kod nas na prijemima, tako da mi je opet zapalo da se provlačim oko gospođa i da ih nudim "bričizom"(to je borovnica i neki topljivi sir u lisnatom testu). Znam da vam deluje kao nemoguća kombinacija, ali mnogo njih je reklo "jaoj, pa ovo je moj omiljeni!". Verovatno možete zamisliti pojedine piskave glasove kako zvuče u tom trenutku! Ponadao sam se da će biti nekih sredovečnih "ladies", kad ono kad počeše da ulaze, pomislio sam da je 40 godina mature. Majke mi! Ali, otmene gospođe, nema šta! Imaju i stila i ukusa! Na partiju, odnosno na tom ručku imali smo samo zaduženje da postavimo već gotove obroke i da služimo piće. Žaža i ja smo podelili stolove, tako da sam za jednim velikim stolom od 12 žena dobio pohvalu "jaoj, baš si dobar. Odakle si mali?". Ja odgovorih "Iz Srbije, gospođo!". A ona će "That's good!". Normalno da je "good". Najbolja deca su iz Srbije! Nemoj samo da se uobrazite kad ovo pročitate! I tako su se drugarice najele i napile, da su pojedine poručile "Nemojte više donositi ništa, molim vas!". Ja sam rekao "Ma normalno da nećemo. Treba i mi nešto da ručamo!". Šalim se naravno! Kasnije je počela prezentacija neke knjige zbog koje su svi i došli tu, pa je bilo vreme da se povučemo u kujnu na pliranje. Tamo je baš bilo puno smeha, a sad ću vam reći što. Naime, kad god je ovako neka žurka, klub angažuje dodatno osoblje koje nam pomaže oko služenja, jer mora neko da radi i u restoranu. Ta grupa se zove "Chicago ladies". Ima tu i mlađih i starijih gospođa, a boga mi i srednjoškolki. U isto vreme smo se pošteno ismejali sa starijim gospođama i sa Amandom, jednom lepom devojkom od 18 leta. I zamislite to u svom zezanju i šali, ulete jedna starija gospođa i reče "Ajde Amanda, daj drugarima broj, pa da izađete zajedno u grad sa tvojim drugaricama!". Tu priču sam tek kasnije saznao od Žaže. Zato je on Dejvidu nešto pisao po blokčetu za posao. Nema šta. Gospođa ima iskustva u provodadžisanju! Hvala joj za ovaj potez! Kupiću joj kafu u ratluk! Završili smo sa zurkom i tada smo Žaža i ja odlučili da se malo prošetamo, jer nismo taj dan više radili. Bilo je baš neko sparno vreme, kao što sam već napisao. Tu smo napravili prve fotografije sa Žažinim novim čudom od aparata. Baš taj dan mu je uzela Anjuška, jer mi još uvek nemamo kartice. Napravili smo par fotografija kluba, koje ćete videti na linku iznad i tada smo krenuli ka centru Long Grova. Tu smo malo šetali okolo, pošto ništa nije radilo, kao u gradu duhova. Bože, gde su se svi sakrili! Zatim smo nastavili šetnju ka privatnim posedima gde skoro svako dvorište ima svoje privatno jezero. Možete li to da zamislite! Neko manje, neko veće! Tu smo Žaža i ja diskutovali kako nas USA dosta podseća na Srbiju, mnogo više nego na Evropu. Samo kad bih svako pokosio svoju livadu i potkresao granje u svom i ispred svog dvorišta, bila bi nam zemja 50% lepša! U povratku dok smo pešačili ka klubu, zastaje ispred nas džip, ali još uvek ne znamo ko je. Mislio sam da je policija, kad ono onaj lik sa slika što podseća na Sinana. Pitao nas je da li hoćemo sa njim u ćoping, ali baš tako. Dobro, English mu nije jača strana. Mi smo se dvoumili i na kraju odustali, da i sami nismo znali što. Isto veče nas je Ben zvao da idemo kod Džeremija da igramo neku igru, pošto su već tamo bili Met i Blek. Stiglii smo ubrzo kod Džeremija i odmah se bacili na pripreme za igru. Naime, igra se zove "Bags". Najpre se postave dve table sa rupom u sredini na razdaljinu od 5 metara i jedan kraj ima nožice koje odižu tablu nekih 10cm od zemlje. I sad glavna stvar. Sa obe strane stoje po dva igrača, jedan iz tvoje ekipe i drugi iz protivničke. Imate po 4 vrećice koje imaju u sebi pesak i naizmenično gađate u drugu tablu. Mislim da bi vam bili zanimljivo prve dve partije. Posle toga, težak smor! Verujte mi! Ima li kraja glupim Američkim običajima? Nadam se da ima, ali teško! Naravno, da smo Žaža i ja izgubli sve paritje i posle druge smo otišli da nešto kupimo da jedemo. Naravno da ovde samo marketi rade tako kasno, posle duge pretrage smo našli na neki hleb koji je premazan majonezom i lukom. Ja luk ne volim, ali kad nema ništa, daj bilo šta. E, da mi je sad ona dosadna Cezar salata! Dok sam ja iz kuhinje uzimao pribor za jelo(ali ne srebrni), Žaža je već otvorio naš happy meal i rekao mi je da je ovo nešto najodvratnije što je jeo u životu i navalio je na mene da probam. Ja sam samo onjušio i sve mi je bilo jasno! Ameri su posle igrali još nekoliko partija i prekinula ih je žena koja je nešto vikala sa terase. Nema šta, isto kao kod nas. Mada već je bila ponoć. Tu noć pred spavanje Žaža mi je rekao da sirene koje su se čule tog jutra, bila proba zbog tornada, jer u susednoj Ajovi, tornado mu dođe kod dobar dan. Mada, moguće je da skreće levo kod Albukerkija, pa ga zato nema ovde! Malo sam se zabrinuo, ali video sam da nema razloga za to.
Preksinoć sam loše spavao, jer je bilo užasno nevreme i samo sam se budio. Zato sam juče došao na posao sa poljuljanom koncentracijom. Herardo mi je rekao da počnem sa poliranjem. Radio sam već nekih 15 minuta kad sam mu rekao ako dođe sledeći sto, da me zovne da malo vežbam. Polirao sam tako escajg skoro sat vremena i onda sam otišao u restoran sav besan. Posle sam ga pitao zašto me nije zvao. Poručio mi je da je bio "busy", pa sledeći put. Taj dan je i Martin, menadžer restorana bio nervozan, tako da sam već počeo da tripujem kako me mrzi, jer šta god da uradim, čini mi se da najviše meni prigovara. Ali, što reče moj drug Jole "Zar može tebe neko da mrzi!". Lomio sam se da li da idem kod njega da popričam za koji dan. Alex me je malo smirio sa pričom, da sačekam malo i da vidim ako bude mnogo servera da se prebacim na basera. Jeste da je to lakše, ali ne bih voleo jer sam ipak došao da unapređujem svoj English. Isto po podne sam razbio i dve čaše. Ali, rešio sam da nema predaje i da treba i to prevazići. Kad smo se vratli da radimo na večeru, pitao sam Dejvida da uzmem jedan sto. Sve sam uradio po PS-u, samo što sam se iznenadio što su gospođa i gospodin već izabrali šta će da večeraju. Ja sam se samo nasmejao i zamolio ih ako mogu prvo da donesem piće, a posle da se vratim za hranu. Naravno da su prihvatili. Ima još normalnih ljudi! Sve je posle bilo ko po loju! To mi je trebalo! Vratio sam samopouzdanje na high level, tako da samo bio mnogo bolje. A i Martin je bio boljeg raspoloženja, tako da otprilike već znam kad se šali, a kad je ozbiljan. Juče su nam stigle i dve devojke iz Srbije, Elena i Marijana. Celo veče su prespavale, tako da smo tek jutros malo pričali. Pomoći ćemo im da se što pre prilagode sredini, jer ipak smo ovde duže od dve nedelje. Sad je sve mnogo lakše! Jutros sam trebao da idem sa Dejvidom na trčanje, ali sam bio nemoćan ko isprebijana mačka. Posle smo se dogovorili da idemo po podne, ali opet je baš vetar, tako da sam ostao u sobi da se dopisujem sa drugarima i porodicom i da pišem blog. Možda se sprema i tornado, ko zna. Ako me nema nekoliko dan, znajte da je protutnjao ovuda! :))
Onako hleb ne jedem, pijem mnogo vode, jedem salate, tako da stomak može da sačeka na zatezanje još koji dan. Ima vremena! Da, doogovorio sam se sa Metom da počne da mi daje treninge tenisa, jer ipak to mogu da igram i u Srbiji. A golf ipak nije za nas fizikalce, a i kapetan Dragan je u Hagu, tako da je onaj njegov kod Novog Sada verovatno zarastao u korov! A i ovako mogu da pariram mojoj teniskoj princezi Ani Ivanović! Ko zna možda jednog dana odigram sa njom neku egzibiciju! :))) Da, Geri samo ti maštaj! Držim joj sutra fige u finalu!
Mislio sam da će biti kraće, ali ne može nikako. Ostavljam vas da uživate, jer možda se nećemo čuti do ponedeljka. Idemo u Čikago, cela ekipa, tako da će biti još novih slika i još novih priča! Pozdrav iz vetrovitog Long Grova!
