Evo dragi moji blogeri, konačno da sednem da vam opet pišem o novim dogodovštinama iz Long Grova, ovog, moglo bi se reći malog američkog seoceta, jer mislim da je manje čak i od Mrčajevaca! I naravno, tek danas sam video da tu egzistiraju neki ljudi, jer u prošle dve šetnje nije bilo nikog živog. Ali, verovatno smo promašili radno pre podne ili pijačni dan, šta god bilo! Evo nastavljam tamo gde sam prošli put stao, a to je bilo kos neke žurke. Naravno, a gde bi drugo jer ovde nedelja ne može da prođe bez minimum dva partija. Bolje ovako po američki, mislim bolje je za understanding! Ali, ovo je bila prva žurka na kojoj smo opsluživali pola dece, pola matorih. Da ste samo videli koliko je dečurlije bilo! Ma naše svadbe su male bebe u odnosu na ovo! Babine, ma ništa! Samo sam se plašio da slučajno ne zakačim neko, jer ko zna kako bi reagovali ovi buržuji. Ipak je bilo zanimljivo, jer su se svi prvo naravno poslužili, da ne bi sedeli gladni i žedni, pa smo posle pratili neku dečiju tombolu. U stvari, prvo je bio neki kviz, a posle toga tombola. Da ste samo videli kako su se deca takmičila ko će pre da odgovor. Kao nekada kod Minje Subote u nedelju! A napolju je isto bila kao neka žurka za decu. Ali, je bilo neko ludačko vreme. Duva strahovit vetar, ali ja tako vrelo da nema tu mnogo O2! Znači, pažnja za srčane bolesnike i asmatičare! Opet su sa nama radile Chicago ladies, Amanda, one simpatične bakice i neka nova što ćuti ko zalivena. Ovaj put smo imali i jednu novu bakicu, koja je kad hoda, ljulja se kao robot, kao da je iz nekog crtaća. Tu smo se opet tako dobro ismejali, da je Žaži rekla da liči na Din Martina, a meni na neku "movie star". Naravno, nisam ni ja blesav, pa sam joj rekao da je Ben prokomentarisao "Oh yeah, George Clooney!". Da, baš on! Bože, šta me još neće snaći u ovoj Ameriki!
Sledeći dan je bio uobičajeni radni dan. Zaboravio sam kako je vreme bilo, ali čini mi se opet kišni koktel. Prvo smo pre podne naleteli na sto sa pet bakica sa prosekom od 70 godina. I tako smo počeli konverzaciju na čistom American English-u. Baš su nas zagotivile i poručile da dobro pričamo njihov maternji. Posle kad je Žaža jednu pitao za članski broj, ona reče "79". A na to će druga "Ma nije te pitao za broj godina, nego za članski broj!". Znači, ja sam se hvatao za stomak! Nisam verovao da možeš da imaš takav smisao za humor u tim godinama, kad su rezerve sivih ćelija ipak smanjene. Sledeća za stolom se oduševila mojim zubima i samo je vikala "That's fabulous!". Ja sam na to dodao da je to nasledno od mame! Sledeća na redu je bila ova što je ukopala onu za članski broj. Pitao sam je kako se zove, na šta je ona odgovorila "Krrš!". Mislim ne bukvalno krš, nego morate malo da omekšate r i da ga produžite. Vežbajte kod kuće, pa ćemo probati kad se vratim! Mada, je i dodala "Ma zovi me Queen! Tako ćeš lakše da me upamtiš!". Znači, Žaža i ja se odavno nismo tako ismejali! Ludo, burazere, ludo! E, prijatelji moji, šta sve treba da radiš za 8$. Neće me čuditi da jednog dana traže da na jednoj ruci stojim, a u drugoj da okrećem poslužavnik jednim prstom! Ko zna! Istog dana, samo uveče, našle se za istim stolom, bakica koju zovem Queen, bakica koja voli moje zube i bakica koja mi rekla da sam "cute", još prvih dana. Sećate se, pisao sam to! Jedna je tražila da je zovem Queen, druga da joj pokazujem zube, a treća je vikala "Pa to je onaj cute!". Kao da sam bio u mašini, samo sam se smeškao. Baš sam se postideo! 
Tog dana kao i ostalih, rutina. Serviranje, čišćenje, polishing. Mislim da sam to veče oprao nekih 56 noževa, malo manjih od onog Rambovog, i nekih 10-ak daski za seckanje! Baš sam se naprao!
Sledeći dan, samo što smo seli da doručkujemo, začula se sirena koja je nagovestila da će uskoro nevreme. Nakon pola sata, u klubu se pojavilo mnogo ljudi. To je bio prvi dan da su sve sale bile popunjene, skoro 250 ljudi čini mi se. Taj dan sam u isto vreme slući tri stola i bio sam poprilično dobar. Nisam imao nijednu grešku! Međutim, kasnije tog dana sam se video svoj raspored za sledeću nedelju i tog trenutka sam se prvi put ozbiljnije iznervirao na ovim putešestvijama! Čak sam se i zapitao da li sam ja ovde najgori radnik. Kako je moguće da neko ko prvi put radi u životu ima toliko više sati od mene, a pri tome i ne priča English ne znam koliko bolje od mene. Pa zato sam i došao ovde, da bih ga usavršio! Međutim, tog popodneva, prišao mi je Gevin, menadžer kluba i upitao me kako sam. Odgovorio sam mu da nisam najbolje, da samo malo razočaran, jer sam video svoj rasrpored. Rekao mi je da ne zna kako se to desilo, jer me je video kako radim, da oni ne žele da ovde neko bude unhappy i da treba da porazgovaram sa Martinom. Ne znam kako sam zadržao suze u tom trenutku. Posle toga sam otišao u Grill room i gledao kroz prozor, ali oči su počele da mi suze sve više. Jedva sam se nekako zaustavio to, jer nisam navikao da budem luzer. Za sve sam se izborio u životu, pa i sa ovim ću. i to je još jedan razlog zašto sam došao ovde. Nisam do sad imao ovakvo iskustvo, da radim sa strancima, u tuđoj zemlji. Jednostavno, hoću sad da očeličim, jer valjda to tako ide u životu. Što reče Žaža "Uvek su konobarice bile popularnije od konobara!", tako da me je on posle i smirio sa pričom. Hvala mu za to! To veče je bio i Amandin rođendan, sestre one slatke male Kori koju sam upoznao ranije i o kojoj sam pisao u jednom od delova ovog bloga. Bilo mi je žao što to veče nisam radio na rođendanu. Posle sam saznao da ima dečka i mislim da sam tu knjigu zatvorio za svagda. Kasnije to veče, Žaža i ja, "Duo fantastico", što reče Alex, smo uzeli jedan sto sa petoro veoma finih ljudi. Sa njima smo imali veoma lepu konverzaciju, i ponovo me je jedan gospođa pohvalila da je moj English "very good", na šta sam ja uzvratio da to treba da kaže Martinu, jer on tako ne misli. Treba li da kažem da smo bili prva liga! Kasnije to veče, opet smo se našli u Taku da proslavimo Mariov rođendan. Tako, je dom za Meksikance, to već znate! Bilo je mnogo pića, prave meksičke tekile. Pola čak i ne zna za Two fingers, tako da ko zna kakve otrove mi pijemo. Anja i Olja su bile zvezde večeri sa svojim zanosnim plesom. Lena i Marijana su takođe super provodile, svi su želeli da razgovoraju sa njima, jer su me prethodnih dana saletali svi živi da ih dovedem na žurku. Ja sam se posle nekoliko pića našao sam na jednom od izlaza. Stajao sam i posmatrao avione koji poleću sa O'hare. Kiša je već padala manjim intezitetom. Razmišljao sam o svemu. O životu, o budućnosti, o mojo porodici, mojim prijateljima, mojoj nani i dedi, mom Lazu. Sve emocije ovog sveta su se našle u tom trenutku na jednom mestu. Valjda sve to tako mora da bude i zato sam odlučan da istrajem i u ovoj bitci, jer jednostavno živoz ne voli slabiće. U tom slučaju, on ih dokrajči. A ja volim uvek da rizikujem sve i da stavim na kocku, jer ipak sreća prati hrabre. Kad se nađeš na podu, i shvatiš da će još malo sudija da kaže 10, tad treba biti "bos" i naći se ponovo na nogama. Ili si "bos il' si hadžija". Posle nekog vremena, u mom društvu se stvoriše Izrael i Monika, koja je dan pre toga stigla u Twin Orchard. Prava sosa, nema šta! Samo što nije iz Srema, nego iz Bogote. Rekla mi je "kad god budeš hteo da dođeš u kolumbiju, samo se javi, kod mene su ti vrata otvorena". Uh, super! Na tom kontinentu još nisam započeo sa osvajanjima, ali u planu je! Hvala joj za poziv! Ovde se osećam kao da radim u Ujedinjenim nacijama! 
To veče sam sasvim slučajno video Olju i Benu kako zajedno odlaze ka domu. Da li je na pomolu prva veza ovog leta, oped Istočna Evropa protiv Amerike. Bojim se da je domaćin i dalje isuviše jak za stvari ove vrste! Videćemo!
Sledeći dan je bio slobodan za sve. Posle dugih konsultacija, kao što to rade naši političari sad dok se trude da formiraju vladu, dobili smo dve opcije. Prva, da se ide u Čikago, a druga u Woodfield, pa na kuglanje. Ja sam bio za drugu, proameričku soluciju. Krenulo je nas sedam, osam sa dvoja kola. Zajedno smo bili u Metovim kolima, Blejk, Lena, Marijana, Žaža i ja. Prvo smo otišli u banku da konačno unovčimo naše prve zarađene pare da otvorimo račune. Tu sam uvideo da je američki bankarski sektor još sporiji nego naš, tako da se više neću buniti da čekam u redu kad odem u banku. Dok smo završavali administrativne poslove, napolju je počela veoma jaka kiša. Nije bilo druge nego da otkažemo Čikago i da idemo prvo na ručak, pa posle u šoping mol. Cheesecake factory je veoma polurana restoran u USA i stvarno imaju ogroman izbor jela, tako da smo imali prilike da probamo nešto novo ili možda nešto što jedu naši članovi. Moram vam reći da sam oduševljen ljubaznošću američkih konobara i konobarica, jer usluga je stvarno besprekorna. I najbolje od svega je to što ono što vam ostane u tanjiru, možete tražiti da vam stave za "to go" ili možda ne znate da kad uzmete neko piće, ali mislim važi samo za sokove, plaćate samo prvo, a možete tražiti dopunu koliko god soka možete da popijete. Inače, koliko god se činilo, Amerčki restorani nisu uopšte jeftini, samo što su im porcije obilne. Još plus kad dodate "tips", stvarno su cene jače nego kod nas, ali pošto je u ovoj zemlji to normalno, onda možete smatrati da to nije neki luksuz. Osim dok ne prebacite u naše dinare! Bože, do kad će ova zemlja ovako izdržati! Nakon ručka, sa prepunim stomacima zaputili smo se u šoping mol. Naravno, isti onaj kao od pre, najveći, Woodfield. I dalje sam samo razgledao šta bih mogao da kupim, jer još uvek nije došlo vreme za to. Stvarno ima super stvari, ali ima i dosta bezveznih. Što bih ja rekao "Kinezi na kulturan način". U povratku u kolima je ponovo bilo zabavno, i mislio sam da nećemo nigde više ići to veče. Ali, Met se pojavio u našoj sobi posle nekih 10 minuta i pitao nas da li hoćemo na kuglanje. A pošto je to moja omiljena zabava, prihvatio sam sa oduševljenjem. Tamo su nas čekali Ben, njegova sestra i čini mi se njen dečko. Na drugoj traci igrali smo Met, Blejk, Žaža, Olja i ja. Naravno da vam neću reći koja nam je imena Met dodelio, jer ipak je ovo javno, a možda čitaju i mala deca, tako da je bolje da ostane pod velom tajne. Najbolji su bili Met i Blejk, a nas troje smo se smenjivali na trećem, četvrtom i petom mestu. Mada mi to nije bilo bitno, jer sam se baš dobro zabavljao i ponovo sam se kuglao posle četiri godine. Moja velika želja je da otvorim kuglanu u Čačku. Ko zna! Sledeći dan sam opet imao slobodno, pa sam morao da isplaniram čitav dan kako ne bih ostao u ovom kavezu. Prvo smo ujutru Žaža, Lena i ja otišli na bazen, gde smo se lepo zabavili sa Witni i ostalim spasiteljicama. Tad mi je Witni rekla da devojke u USA mnogo vole da ih "oplaiš" mokrim peškirom po zadnjici. Ja sam naravno odmah dohvatio peškir, potopio ga u vodu, i krenuo ka prvoj spasiteljici da je pitam za to. Naravno da sam je opalio, ali po nogama i nije bila oduševljena mojim potezom. Ali, zato druga je rekla da to baš voli, ali nisam smeo da se ustremim, jer je viša i jača od mene, pa sam se bojao da me posle ne udavi u bazenu. Što kaže ona narodna "može volu rep da iščupa"! Malo smo izgoreli na bazenu, jer kolika je uspara ne možeš da osetiš kako goriš. Posle ručka trebao sam da idem na prvu tenis lekciju, ali Met je imao neki meč, tako da smo Lena i ja, zajedno sa Alexom, Huanitom i još jednim malim Meksikanerom, otišli opet u šoping mol. E, muka mi je više od mola, pogotovo kad još nemam para da nešto uzmem. Ipak, bolje da sačekam, pa kad budu na gomili da kupim sve odjednom. Sve se plašim neće imati neki izbor kad dođu ti dani. Ma gde to da se desi, ovo je USA. Ovde nema krize nikad. To veče stigla nam je još jedna nova članica, iz Litvanije ovog puta. Nisam je video to veče.
Sledći dan sam radio ceo dan. Samo što sam pokupio đakonije za ručak, upoznah se sa Litvankom. Rekla je neko ime na G, ali tako tiho da nisam uspeo da registrujem. Taj dan Martin mi je rekao da ću biti baser. Ok, nema problema. Samo daj da se nešto radi! Ipak, dve gospođe su insistirale da uzmem njihove porudžbine što mi je bilo baš drago. Naravno, da je Martin bio malo narogušen kad sam ga pitao nešto u vezi porudžbine. Malo posle toga, Gevin, generalni menadžer, je opet bio u restoranu. Pozvao me je na razgovor u bar. Znao sam otprilike o čemu se radi. Počeo je sa pričom kako zna da sam pametan, da se razumem u kompjutere, da baš dobro pričam engleski, da me on odlično razume i kaže da on ne želi da ja budem baser, nego hoće da budem najbolji server, jer zna da ja to mogu! Ili ćeš biti najbolji, ili ideš napolje! Ej, pa nisam mogao da verujem! Bilo mi je drago, ali sa druge strane sam razmišljao da li ja to mogu. Ma šta ne mogu! Jel treba neka popišulja koja prvi put radi u životu da ima 15 sati više od mene? Ona koju kad bi pljuno, pala bi kao sveća! Naravno, da ne treba i neću to sebi da dozvolim! Jednostavno, samo hoću da se opustim i da povratim samopouzdanje kojeg uvek imam mnogo. Posle toga mi je pucalo u glavi, jer sam opet na raskrsnici. Da li je to dobro ili nije? Jedan misli ovako, a drugi onako. Rekao sam sebi da neći da razmišljam o tome i da ću svoj posao raditi najbolje što mogu. U to sam uveren! I stvarno sinoć je u restoranu radila samo naša ekipa, odnosno svi studenti koji su došli. Nas troje smo bili najstariji tu, a ostali su nas pratili. Ja sam insistirao da sa mnom radi Gjedra, tako se valjda izgovara ime Litvanke koja je stigla u naše jato. Imao sam tri stola i oko 10 gostiju, od čeja je jedan bio predsednik kluba, zbog čega sam bio baš srećan. Odradio sam extra posao, Suzan je bila takođe zadovoljna. I usput sam pomogao Hozeu oko čišćenja. Posle standardnog polišinga, otišli smo svi skupa u Tavernu, malu kafanicu u centru Long Grova. Baš je super unutra, sređeno u nekom starom fazonu, s početka 20 veka. Tu smo zatekli našeg šefa Martina koji je baš bio raspoložen za šalu i platio nam je po piće. Lepo od njega!
Eto, to bi bilo sve što se dešavalo do sinoć. Počeo sam da pišem blog u utorak, ali nikako da završim. Sad odoh malo na bazen na predah i kasnije na posao. Nadam se da ćete ponovo uživati, pa se pišemo uskoro sa novim doživljajima iz dalekog Long Grova!
